Svakoga dana me neko razočara, ali sve manje. Valjda sam se uvežbao, malo smanjim očekivanja, malo skinem ružičaste naočare kroz koje mi svi igledaju "dobri" i to bude optimalno.

Očekivati da ljudi budu fer prema tebi, samo zato što si ti fer prema njima, isto je kao da očekuješ da te lav ne pojede, samo zato što ti ne jedeš lavove.

Ovu rečenicu mi je Jelisaveta uz kafu instalirala u DNK, trudim se da je živim. Ipak me iznenadi da, pored svih alata, fora, znanja i džidžabidža koje primenjujem, opet neko uspe da me svojim ponašanjem povredi. Bezobrazno, bez osećaja, rekao bih životinjski da ne poštujem životinje.

Ko je navikao biti zao, dobrota ga vređa.

Prihvatam da je tako. Kroz istoriju vidim da je uvek bilo. Nisam prorok, al rekao bih da će uvek i biti. Imam utisak da takvi ljudi imaju problem za svako moje rešenje.

Još kao mali sam imao bliski kontakt sa lažnim prijateljima. Moj otac ih je imao na hiljade, kada je zauvek otišao, otkrili su svoja prava lica. Teško je to prihvatiti i sa 90 godina, a kamoli sa mojih jedva 16.

I nisam. Dugo sam bio ljut. Ogorčen. Držao sam to sve u sebi i nisam im opraštao. Pitao sam se godinama:

"Kako je moguće da to urade?"

"Nakon svega što smo im pomogli i učinili...."

"Da je drugačija situacija... moj otac bi... ja bih..."

Nikako nisam mogao da oprostim. Pre neki dan me zubar naučio životnu lekciju. Kad je rana upaljenja, ni anestezija ne deluje. Dok se ne smiri upala nema vajde. Kako starim upala se  smanjuje pa polako kopam sve do živca prošlosti. Ne koristim turpije ni igle, koristim terapeute i divne ljude koji to mekše rade. Sigurno vas zanima da li boli?

Boli, ali mekše.

Vremenom sam naučio da opraštam. Život mi povremeno pošalje nekog da me testira da li stvarno to primenjujem, ili samo palamudim. Čačne mi u ranu, da vidi koliko mogu da podnesem i ode.

Uvek vraća lekcije koje nisam savladao. Neumoran je. Njemu ne opraštam, život je uvek u pravu. Prihvatam ga.

Došao sam do tog stadijuma da mene pitaju:

"Ne mogu da oprostim. Kako, kako brate da oprostim?

Znaš li koliko me je povredio/la?"

Zamislim se i uvek dajem isti odgovor, možda i vama bude koristan:

"Ne opraštaj. Nikad.!"

Posmatram njihova lica. Zabezeknut pogled. Neočekivano zna da pljusne u lice i umije čoveka ledenom vodom, da ga trgne. Tek tada je spreman da čuje poruku.

"Ne opraštaj. Misli na to svakoga dana. Ma šta svakoga dana, i noću sanjaj. Ne dangubi jedan minut da opraštaš nego ga/je mrzi do kraj svog života."

Već sada me gleda ko ludaka.

"Ako svakoga dana neko uspe da zaokupi tvoje misli, snove, osećaje... Šta si ti?"

"Ne znam. Šta?"

"Njegov rob!"

"Ne radi se o opraštanju nekome. Opraštaš sebi. Za to je potrebna ogromna snaga i ogromna ljubav. Prema sebi. Tolika da ne dozvoliš nikome na ovom svetu da bude tvoj gospodar. Da nikada ne budeš nečiji rob."

Kada oprostiš i lav podvije rep jer se plaši kad oseti jačeg od sebe. Prođe mu kroz grivu misao: Ako je uspeo sebe da pobedi šta li će tek meni da uradi.

Opraštanje ne briše prošlost, ali daje šansu budućnosti.

Oprosti bem mu sandalicu.

Srećan utorak svakome ko diše, čim to možeš, možeš i mnogo više.

Johny -  metallica unforgiven :)

PS: Mogu oprostiti ali ne mogu zaboraviti, je samo drugi način da kažete ne mogu oprostiti. Setite se da ste nečiji rob sve dok ne oprostite i prestane da vam to bude važno da biste situaciju večno pamtili. Napravite mesta na hard-disku života za divne ljude i čudesne uspomene.

Autor: Johny Sasvim Digitalno

"Diplomirala sam u februaru, a danas sam konačno dobila i famozno uverenje, da i svet i ja budemo sigurni da su osnovne studije na Geografskom fakultetu – gotove.

U protekla dva meseca doživela sam bujicu različitih emocija i postavila brojna pitanja, na koja niko nije znao da mi odgovori.

Ali... Jedno te isto protezalo se kroz svaki razgovor i shvatanje:

Fakultet ti neće doneti dobru zaradu.

Diploma ti neće obezbediti posao u struci.

Niko te neće ceniti samo zato što si visoko obrazovan.

I na kraju krajeva - život posle studija tek počinje.

I sve navedeno je tačno.

Prošla sam raznorazne poslodavce i radna mesta, bivala običan poslušni rob, dok mi je srce govorilo da mi nije tu mesto.

Da tragam za boljim i da cenim sebe.

"Još si na početku, ovo ti je sve dobro za iskustvo i CV."

Ćuti. Imaš posao.

Ćuti. Ima i gore.

Ćuti. Biće vremena da progovoriš.

Ćuti. Ni druge ne plaćaju kako treba.

Dok nisam doživela totalni kolaps i zamrzela godine utrošene na obrazovanje i rad na sebi.

I baš tada, kada sam dozvolila da tamo neki ljudi, koji ne znaju kakav je bio moj put, koji ne znaju kakav je tvoj put, ali uzimaju ono najbolje što imaš, kažu da je škola ništa, da fakultetski obrazovan može biti svako i da "to nikoga ne zanima"... dala sam otkaz.

Svima koji misle tako.

Gledam ovo uverenje u rukama, ovaj prefiks ispred svog imena (Dipl. Turizmolog) i setim se kako je teško bilo doći do ZVANJA.

Da, ja imam zvanje. I ne, neću da ga gazi bilo ko na ovom ili onom svetu.

Pusti ih - neka pričaju da je tvoj fakultet glup, da može svako da ga završi, da nema smisla, da je suludo studirati danas, kada ljudi prodaju maglu u tegli, da diploma može da ti stoji na polici kao podsetnik za izgubljene godine života...

Pusti ih neka leče sebe, a ne daj da tebe razbole.

Jer, veruj mi...

Osećaj kada gledaš u svoje ime, na lestvici višoj nego što je bilo - ipak pobeđuje.

Jedan moj poslodavac je jednom, uz podsmeh, rekao:

"Vredna si koliko imaš u džepu i to je tako."

Sada sam još sigurnija u svoj odgovor:

"Vama iz džepa mogu da ukradu, meni iz glave teško."

Obrazovanje je temelj, a na tebi je da nastaviš da gradiš svoj put."

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Ivana Ninić, diplomirani turizmolog

Ako je odluka da se ode na konferenciju doneta - doneta je, pa makar ona koštala koliko tri advokatska sata. Šalu na stranu, pravnici često podržavaju ideju odlaska na događaje, ali još češće zalutaju na njih nepripremljeni.

Jutro nakon posete događaju uglavnom donese preispitivanja o tome koliko smo sreli novih klijenta, a koliko kolega iz konkurentske kancelarije. Zatim se priča svede na Linkedin objavu, tek da se prikaže da smo ‘i mi bili'. Za 'follow-up' mejlove se, kasnije, nema vremena zbog posla koji je apsolutni prioritet. Na površini svesti verujemo da je dobro što smo ‘pokazali nos’ na tom nekom mestu, ali nam podsvest sugeriše da je događaj bio suvše nepredvidiv. Možda uzaludan.

Nepripremljenost je uvek dobra ukoliko su drugi, a ne vi, nepripremljeni. Zato događaje treba učiniti predvidivim, kroz temeljnu pripremu. To je moguće uraditi ako razmišljate godinu dana unapred i ako razumete načine na koje možete da upotrebite događaje. U praksi, razmišljanje unapred bi značilo napraviti popis svih događaja na godišnjem nivou, uz informacije sa tačnim ili okvirnim datutom njihovog održavanja, i visini kotizacije. Treba voditi računa da događaje birate u skladu sa ključnim oblastima prava i industrijama koje kancelarija pokriva. 

Događaje je moguće svrstati u sledeće kategorije: 1. umrežavanje, 2. edukacija, 3. promocija. Nekada će akcenat biti na održavanju kontakata sa klijentima, i na uspostavljanju novih poslovnih konekcija. Nekada će advokati demonstrirati svoje znanje tako što će biti govornici (eksperti/edukatori). A većina događaja može biti korisna promocija za kancelariju. Kreativnost bi bila u tome da što više faktora uzmete u obzir i 'premerite' svaki događaj tako da bude upotrebljen na pravi način. Što se pre zadubite u detalje, vase prisustvo će imati veću svrhu.

Na samim događajima (konferencije su samo jedan oblik) treba povesti računa o tome ko će, i kako, predstavljati kancelariju. Neke kolege jednostavno nisu za gužve i radije bi ostale sa svojim predmetima u kancelariji. To je prilično fer. Stoga bi najkorisnije bilo da kancelariju reprezentuje neko ko voli druženje i dobar je komunikator.

Najzad, na nekim događajima je ponekad potrebno ‘zaboraviti’ da ste advokat. Zbog narodskog uverenja koje glasi ‘ne daj bože da ti advokat zatreba’, mnogi se refleksno uplaše kada im priđate. Možda je dobro da vas upoznaju iz nekog drugog ugla.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Petar Protić, rukovodilac razvoja poslovanja u LexQuire LLP, Holandija

Polazimo za Portugal. Letimo u Lisabon. Vremenska prognoza ne obećava, ali društvo obećava. Poneo sam patike koje ne propuštaju, kabanicu, dobro raspoloženje. Šta može da krene naopako?

Dok smo se peli avionom u visine osetio sam blagi bol u vilici, pritisak valjda. Kad smo se spuštali, vetar je bio toliko jak da je bol nestao. Pitate se možda kako? Na njegovo mesto je došao blagi strah.

Sleteli.

Otišli smo do smeštaja i krenuli ka gradu. Odavno ne kukam na "loše vreme", kažu motordžije kojima pripadam: Nema lošeg vremena, ima samo loše opreme. Oprema je dobra i spreman sam!

Kisemo lagano, natapamo se, ali je oprema dobra. Oko nas turisti žure, trče, pokušavaju da obuzdaju kišobrane koji lete kao maslačak. Ne vide ništa jer su im glave pognute. Vetar je okeanski i sa njim nema zezanja. Nije kišban frendli.

Lokalci hodaju kao da se ništa ne dešava. Bez kišobrana, mokrih ramena u cipelicama za leto. Valjda se lako suše, ili ih možda zabole što par dana pada kiša. Ne znam, al vidim da je njima bolje.

Dižem glavu i uživam u zvukovima, mirisima i istoriji koja je na prvi pogled i osećaj čudesna. Treba samo imati hrabrosti podići glavu i osetiti.

Neko oseti kišu, neko samo pokisne.

Sedamo u prelepi restoran u zabačenoj ulici, mali, zgusnut tako da svi sedimo 25 kvadrata, ali nikome ne smeta. Naručujemo plodove mora, fenomenalni su na oko i na miris bogami. Fali ukus i zvuk.

Pre nego što sam probao hranu u restoran u kome ima mesta jedva da konobar prođe ulaze dvojica gitarista i dama od 80 godina, sve staje, niko ne jede, ne pije, nema ustajanja, toaleta, čak ni konobara-jer nema gde prođe.

Odlažem viljušku i uživam. Ehh meraka. Prećutni ugovor. Tišina. Totalni fokus. Poštovanje muzičara, poštovanje sadašnjeg trenutka. Imao sam utisak da smo svi 100% u ovde i sada. Možda se pitate kao i ja tada:

Kada sam poslednji put bio/la 100% negde?

Završavaju svoj nastup. Ni predugo ni prektratko. Ma-ai bi rekli Japanci, taman Balkanci.

Uzimam zalogaj. Bol od kog sam u trenutku pobeleo, pa pocrveneo, pa se preznojio i na kraju bolno uzdahnuo. Probam sa crvenim vinom, isto. Možda da ga probam hladno. Pijem gutljaj ledene vode...još gore.

Upala živca.

Bol koji nikada nisam osetio u životu. Drugari mi se smeju kad sam im rekao da nikada nisam vadio živac, konstatuju da su već najmanje 5 zuba rešili živca i da nema pomoći.

Rekoh u šali: "Pa nije loše, za 40 godina jedan živac manje." Pitam šta mogu da uradim, kažu: Ništa, kad se vratiš popravićeš, sad ne možeš da uradiš ništa...

Hm. Probam da otpijem vino tako što nakrenem glavu, vino kliznu preko levih zuba i ode u grlo. Radi. Probam da jedam lagano na drugu stranu... Ne boli...osim kad nešto zaluta... Mora pažljivo. Rešeno.

Pomislim u sebi: "Ne gine mi nadimak "krivoglavi" ako ovo budem šest dana radio."

Setih se nekih reči mog teče Džekija iz familije Čenovića koji, da je sa nama bio, sigurno ne bi kukao već bi mi rekao:

Tvoj jedan bolni zub je san nekoga ko nema ni jedan.

Znao je da kaže i da je tvoj težak posao san svakog ko ne može da se zaposli.

Tvoje nemirno dete koje te "izluđuje" je san nekoga ko se upravo vraća sa desete neuspešne oplodnje.

Tvoj mir, sloboda, hrana i zdravlje su san svakoga ko ima rat u svojoj zemlji.

Moja baba Natalija je jednom sa mnom gledala film gde je Džeki Čen bio glavni dasa i pitala me, dok on bije sve redom:

"Juuu dete moje, pa koji je ovaj?"

Pošto sam video zaprepašćenje na njenom licu, odgovorih:

"Baba on je dobar"

"Koje crno dobar kad pobi ovoliki narod."

Nasmejao sam se i dobio prvu lekciju o perspektivi. Gledamo isto a vidimo različito. Često ne možemo da promenimo ono što nam se događa, ali možemo način na koji o tome mislimo ili osećamo.

Uvežbao sam krivi pokret glavom na levo, vino lagano sklizne. Ponosan što sam otkrio taj dugo čuvani portugalski metod ispijanja pio sam mnogo više nego inače. Pita me kum:

"Jel te manje boli zub od vina?"

"Ne. Al, me zabole uvo."

Bol je neizberžan. Patnja je stvar izbora.

Srećan utorak svakome ko diše, čim to možeš, možeš i mnogo više.

PS: Putovanja čine da postanemo skromniji. Tek kada otpujete negde shvatite koliko malo mesto zauzimate u svetu. Putovanja vam može finansirati pasivni prihod koj možete ostvariti prodajom svog e booka ili online programa. Bacite pogled i iskotistite cenu i bonuse u pretprodaji. Evo linka. OVDE

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Johny Sasvim Digitalno

Razmišljanje naglas...

“Manje rada – više para?"

Zvuči kao šarena laža, međutim, brojna istraživanja su dokazala upravo suprotno.

Evropske zemlje koje su počele da uvode radnu nedelju od 4 dana, umesto 5, zaključile su da je, jednaka, ako ne i veća produktivnost, u tom broju sati.

Vreme je novac, s tim u vezi, ljudi koji rade 4 dana, mogu 3 zaista odmarati, a mogu i pronaći dodatni posao i zaradu.

Podsećanja radi, u Republici Srbiji se, po pravilu radi 40 sati nedeljno, i to je zapravo jedina šarena laža u ovom tekstu. Poznato je da se u Srbiji radi mnogo mnogo više, ali kad bi mogla i nedelja, eto makar prepodne… Nekoliko sati...

Koncentracija i produktivnost zaposlenih znatno opada nakon aktivnog rada od 6h.

Dokazano je da se fokusiranost na posao više isplati nego uzaludno provođenje vremena u kancelariji.

Benefiti su mnogi, nemojte misliti da zaposleni nema preča posla, niti da nema druge opcije, odnosno mogućnosti.

Cenite svoje zaposlene ilia ko više volite, cenite svoju radnu snagu, kao da će vam sutra zaraditi milione i/ili milijarde, a zaposleni će to vrednovati zasigurno, kao da ne može da bira, i zaradi ih nekom drugom, ili na kraju krajeva, sebi.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Jelena Lučić, konsultant za marketing i prodaju.

Ova objava nema nikakve veze s ovim časopisom, odmah da napomenem.

Čitajući, nisam zgrožena. Mnogo gore stvari sam doživljavala, iskreno. Napisaću trećinu. Dosta toga sam potisnula, jer mozak ne želi da percipira loše, obrađuje poslovne promašaje.

Niko mi nije brojao toalet papir, ali mi je brojao minute u toaletu. Čak sam se tad prvi put, ponizno (jer do tada sam smatrala da sam osoba koja itekako kontroliše svoje emocije na poslu) obratila psihologu. Plakala sam, tada, prvi put 90 minuta.

Ispitivala — šta nije u redu sa mnom? Kako to da ne obavljam posao dobro, a obožavam ga? Ili samo obožavam način, na koji zvuči poslovna prilika u budućnosti za mene.

Da ne pričam o tome da sam u jednoj firmi krila, da sam udata, da se ne šire teme da sam trudna (a nisam), kako bih dobila posao za stalno. Toliko su nas uvukli u mašineriju, da smo se bojali da pričamo mimo posla o sebi.

Napomenuh, brojanje minuta u toaletu. Situacija — 15.55, radno vreme je do 16 časova. Zašto sam otišla u toalet, ako mi je radno vreme do č e t i r i, i zašto to nisam uradila u 16.05, kad je prikladnije.

Dobila sam uvredu i da ne razmišljam svojom ženskom glavom. I da nikad neću zaraditi za jedan auto, Ferari, s određenim stavovima.

Da su mi analize površne, na nivou deteta, jer ako radim za toliku kompaniju, moram da pristupim kao analitičar.

Da nismo neke r i b e, i da je njegova, tadašnja devojka mnogo bolja riba od nas. Nas tri koleginice smo se tresle od besa, nakon sastanka.

Prekovremene sate ne naplaćuju, ali se prati tabela. Ako neko zakasni 10 minuta, jer se na primer pokvario usput autobus, to nije njihova stvar. Proceni situaciju kad se dolazi na posao.

Plata koja se rangira po polu, uvlačenju, ko je s kim dobar, a otkazi se dele jer se ne postavi slika na Linkedinu, i ne naznači za koju se firmu radi.

Sastanci, koji se zakazuju pred kraj radnog vremena, u 16.00 i traju par sati (mimo radnog vremena).

Pozivanje, slanje mejlova — mimo radnog vremena. Uz ciku i dreku, što se neke stvari nisu postigle tokom radnog vremena i/ili mejl pretnje, šta sve moramo uraditi kako bismo zaslužili svoju poziciju.

Stolica, sto, okrenuti ka direktoru, da prati da li igramo igrice i šta tačno radimo na poslu.

Pauza, od pola sata ne postoji, ukoliko je zakazan sastanak, naravno, višesatni.

Za projekat, koji sam isključivo sama bila zaslužna, zbog svoje ‘loše’ analitike, dodele se uspešne zasluge osobi, hijerarhijski ‘iznad’, kao ‘dobrom’ mentoru.

I to sve, dragi moji, za jedan srpski minimalac.

Naravno, pričanje o plati, pisanje na Linkedinu o samoj firmi, dovode do direktnog otkaza (i naravno, potpisuješ sporazumni raskid ugovora).

I da, subjektivna sam, povodom svega, ali itekako sad znam da sam počela da poštujem sebe, radim na sebi, nikad više da dozvolim bilo kakvu vrstu mobinga.

Zašto se nisam nikad ikom obratila, kao ni moje tadašnje kolege? — Usađen strah, da te niko nikad u toj branši neće pozvati na razgovor

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Milana Čubrilo, master profesor srpskog jezika

U dinamičnom poslovnom okruženju, koje karakteriše ubrzani razvoj tehnologija i stalne promene tržišta, načina poslovanja, mentorstvo postaje ključna komponenta za uspešan početak karijere. Naročito je važan korak, kada se nalazimo u novoj industriji ili na novoj poziciji.

Mentorstvo je most između novog, neiskusnog i profesionalnog, pružajući stručnu podršku i stabilnost u radu, kao i savladavanju izazova.

Učenje od drugog usmereno je na prenošenje znanja, veština i iskustava od strane iskusnijih kolega ka onima koji tek ulaze u svet određenog posla. U Srbiji, iako još uvek nije široko rasprostranjeno, u svakom segmentu, mentorstvo polako postaje sve važniji element poslovne kulture.

Mnoge kompanije prepoznaju njegovu vrednost, naročito u kontekstu ubrzanog razvoja, digitalnih tehnologija i novim industrijama koje su u nastajanju, kao što su IT, biotehnologija ili zelena energija, koja preovladava u budućnosti kao privredno najbolja ekološka opcija za poslovanje.

Novozaposlenom, rad sa mentorom pomaže da se brže pređu i razumeju  složeni, kapitalni aspekti posla i industrije u kojoj ste možda prvi put.

Prvi korak bi bio upoznavanje sa kompanijskom kulturom i osnovnim procesima, što bi za nekog bez mentora, bio proces koji traje duže i može značajno usporiti sam početak konkretnog rada.

Međutim, mentori, ne samo da pomažu u tehničkoj obuci, već nas uče kako da se snalazimo u situacijama koje ne možemo unapred da predvidimo.

Mentorstvo takođe znači izgradnju odnosa poverenja. Tokom prvih meseci, suočavamo se s izazovima u komunikaciji unutar tima, razumevanja sistema u kom treba da poslujete i ostvarite kompanijski i lični benefit, odnosno zaradu.

Ovaj aspekt mentorstva, iako često zanemaren, ključan je za integraciju u radnu sredinu i za ostvarivanje dugoročnog uspeha.

Pored toga, mentorstvo u Srbiji pomaže u prevazilaženju jednog važnog izazova – straha od grešaka. U mnogim kompanijama postoji takva radna kultura koja, umesto da se fokusira na učenje iz grešaka, često stavlja akcenat na izbegavanje istih, po svaku cenu.

Mentorstvo, s druge strane, stvara sigurnu zonu u kojoj se greške ne smatraju katastrofama, već prilikom za razvoj.

Za sve koji se nalaze u fazi tranzicije u novoj industriji, mentorstvo je, zapravo, najvredniji alat koji imaju. Iako se često i dalje shvata olako i prolazi se ubrzanim koracima, u Srbiji ipak raste svest o vrednosti mentorstva.

Ukoliko nešto ne znate, pitajte.

Ukoliko nešto znate i možete da unapredite poslovanje, podelite znanje, raširite svest o zajedničkim benefitima mentora I učenja.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Jelena Lučić, konsultant za marketing i prodaju

Starenje je prirodan, postepen i neizbežan proces, koji u savremenom svetu predstavlja izazov kako za stare osobe, tako i za društvo u celini. Svi starimo i sigurno je da ćemo u određenom periodu svog života doći do trenutka kada će naše fizičke, mentalne i kognitivne sposobnosti krenuti da opadaju, a što će zasigurno imati posledici po kvalitet i način života svake individue. Dakle radi se o jednom procesu, koji dovodi do fizičkih, psiholoških i socijalnih promena u životu svakog čoveka, koji nužno nameće potrebu adekvante društvene reakcije.

Iako naslov ovog teksta možda izgleda zastrašujuće, starost ili ,,treće doba“, kako se često naziva, predstavlja jednu neminovnost koja za određene osobe zasta predstavlja privilegiju (omogućavajući im da u vremenu koje im je preostalo uživaju u postignutim uspesima i rezultatima svog života i rada), dok za druge osobe može predstavljati veliki izazov, donoseći brojne prepreke i probleme. Dakle, nepohodno je angažovanje celokupnog društva i svih njegovih članova i kapaciteta radi prepoznavanja poteškoća i problema sa kojima se svakodnevno susreću stare osobe, a potom pronalaženje adekvatnih mehanizama za njihovo otklanjanje i rešavanje, kako bi se starim osobama omogućio nastavak jednog normalnog, a pre svega dostojanstvenog života. U tom procesu je bitno imati na umu da će svako od nas u određenom trenutku postati ,,stara osoba“, a navedena etiketa uopšte nije prijatna, zbog čega je važno promeniti odnos prema starim osobama i svestrano sagledati njihove potrebe i probleme.

Definicija pojma ,,starost“

Pojam ,,starost“ se može posmatrati sa više razlišitih aspekata, jer se radi o jednoj biološkoj, sociološkoj i društvenoj pojavi, zbog čega možemo govoriti o različitim definicijama navedenog pojma. Tako prema nekim autorima starenje predstavlja univerzalni biološki proces, prirodnu fazu u životnom ciklusu svake jedinke, koja se završava smrću, odnosno proces koji predstavlja genetički programirano otkazivanje mehanizma koji održavaju homeostazu. Drugi pak starost definišu kao doba u životu svake jedinke koje se približava ili premašuje životni vek ljudskih bića i time označava kraj ljudskog životnog ciklusa. Starim licima bez porodičnog staranja u smislu Zakona o socijalnoj zaštiti smatra se lice preko 65 godina (muškarci), odnosno 60 godina (žene), koje je samohrano i kome članovi porodice ili drugi srodnici, koji su po zakonu obavezni da se o njemu staraju, nisu u mogućnosti da pruže potrebnu pomoć.

Bez obzira koja od navedenih definicija nam deluje kao najprihvatljivija, možemo da zaključimo da starost nosi pregršt izazova i problema, kako za stare osobe, tako i za društvo u celini. Naime, stare osobe su, kao ljudska bića, titulari i nosioci osnovnih ljudskih prava i sloboda, utvrđenih  najznačajnijim međunarodnim aktima i domaćim pravnim propisima (pravo na život, pravo na slobodu, pravo na rad, pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, pravo na privatnost, itd.), a koja su u savremenom društvu za njih teško ostvarljiva. Naravno radi se o jednom kompleksnom pitanju koje moramo posmatrati u kontektsu razlišitih društvenih sistema (razvijenije države poklanjaju mnogo više pažnje i resusra rešavanju ovog pitanja), ali i u kontekstu rodne, rasne,  kulturološke i druge pripadnosti (postoje razlike u problemima sa kojima se susreću stare osobe muškog i ženskog pola, pripadnici nacionalnih manjina, različitih etničkih grupa, itd.). U ovom teksu ćemo se baviti problemima sa kojima se susreću stare osobe u Republici Srbiji.

Problemi starih osoba

Kao što je već rečeno problemi sa kojima se susreću stare osobe pre svega se odnose na činjenicu da starost sama po sebi nosi određena ograničenja i prepreke (npr. razne bolesti do kojih dolazi usled pada fizičkih, psihičkih i kognitivnih sposobnosti, zbog kojih dolazi do onemogučavanja ili otežanog zadovoljavanja određenih potreba), ali mogu biti i posledica izostanka odgovarajuće društvene reakcije na potrebe i probleme starih osoba, kao i na sve češću pojavu diskriminacije starih osoba (tzv. ejdžizam).

Upravo zbog sve prisutne diskriminacije i predrasuda u društvu, stare osobe ne mogu ostvariti osnovna ljudska prava, koja su prirodna i univerzalna, i kao takva pripadaju svim ljudima, bez obzira na starost i broj godina, pa tako stare – radno sposobne osobe ne mogu da se zaposle, jer poslodavci smatraju da ne mogu da rade istim intezitetom kao mlađe osobe, stare osobe zbog svojih godina ne mogu da dobiju kredit u banci, često su izložene različitim vidovima nasilja i diskriminaciji, a posebno je pitanje nemogućnosti pristupa raznim javnim insitucijama i državnim organima radi ostvarivanja određenih prava. Takođe, zbog sve većeg pritiska na državne fondove penzijskog osiguranja, a koji je u direktnoj vezi sa povećanjem broja starih osoba u društvu (posledica bolje zdravstvene zaštite ljudi, poboljšanja kvaliteta života i duži životni vek), sve veći broj država u svetu povećava starosnu granicu za odlazak u penziju, tako da i ova pogodnost ostaje dostupna sve manjem broju korisnika, tj. u što kraćem trajanju.

Pojava brzog starenja stanovništa, dovela je i do porasta starosne diskriminacije (tzv.ejdžizam), koja je, kao i svaki drugi oblik diskirminacije, apsolutno društveno neprihvatljiva, zbog čega postoji obaveza svih članova društva da reaguju i daju adekvatan odgovor na osnovne uzroke i pojavne oblike diskriminacije. Jedan od načina je da se prema starijim osobama odnosimo sa poštovanjem, ravnopravno i uz uvažavanje njihovog dostojanstva, kako bi stare osobe znale da i dalje predstavljaju korisne i potrebne članove društva (što svakako i jesu, a imajući u vidu stečeno životno iskustvo i doprinos razvoju društva u celini kroz radno angažovanje, zasnivanje porodice, podizanje i vaspitanje dece, itd.).

Položaj starih osoba u sudskim postupcima

Posebno interesantno pitanje odnosi se na položaj starih osoba u sudskim postupcima. Nažalost i u ovom segmentu stare osobe često ne mogu ostvariti sva svoja prava na odgovarajući način, jer ih sistem ne prepoznaje i ne štiti u dovoljnoj meri. Tako su česte situacije da zaposleni u sudovima nailaze na stare osobe koje lutaju sudskim hodnicima, jer ne mogu da se ,,snađu“, da stare bolesne osobe ne mogu da pristupe u sud i sudnicu, jer isti nemaju odgovarajuće prilaze i liftove, da zbog nerazumevanja stručne terminologije stare osobe mogu dati pogrešan ili nepotpun iskaz, ili da zbog oslabljenih psiho-motornih aktivnosti i čula pogrešno protumače ili pogrešno reprodukuju određenu činjenicu, koja može biti važna za konačnu odluku suda u pogledu ostvarivanja nekog njihovog prava. Iako se u sudskim postupcima vodi računa o mnogim posebno osetljivim kategorima građana (maloletnim licima, pripadnicima nacionalnih manjina, ženama, itd.), koje sistem prepoznaje i pruža im zaštitu, položaju starih osoba se posvećuje manje pažnje, iako se radi o društvenoj kategoriji koja je zbog demografskih promena sve brojnija (očekuje se da broj osoba starijih od 60 godina poraste od 600 miliona u 2000. godini preko 2 milijarde u 2050. godini).

Potrebno je u sudovima i ostalim javnim ustanovama i institucijama Republike Srbije, izvršiti obuku svih zaposlenih u pogledu edukacije o položaju, problemima, preprekama i diskriminaciji sa kojima se susreću stare osobe, kao i načinima rešavanja problema starih osoba, ali i prilagoditi postojeću infrastrukturu kako bi i stare osobe imale mogućnost pristupa pravdi. Takođe, potrebno je organizovati i odogvarajuću pomoć starim licima kada se javljaju kao stranke u postupku, omogućiti im da na adekvatan način shvate prirodu sudskog postuka u kome učestvuju i svoju ulogu u istom (potrebno je omogućiti im da postupak prate na jeziku koji razumeju, obezbediti, ako je to potrebno, tumača ili prevodioca, da im se omogući odgovarajuća psihosocijalna i druga vrsta podrške, u postupcima u kojima se javljaju kao žrtve, te da se omogući davanje iskaza na daljinu – putem sredstava za prenos zvuka i slike, ukoliko im je zbog godina i zdravstvenog stanja znatno otežano da pristupe u sud). Iako je većina ovih prava garantovana i propisana u odgovrajućim zakonskim i podzakonskim tekstovima, njihova primena u praksi je retka.

Sa druge strane, porast različitih vidova nasilja prema starim licima, koja su zbog specifičnog položaja podobna da budu žrtve različitih oblika kriminalnog ponašanja i krivičnih dela, poslednjih godina je u porastu. Sistem, na žalost, često ne prepoznaje taj specifičan položaj starih osoba, odnosno stare osobe samo deklarativno predstavljaju posebno osetljivu kategoriju građana, dok se suštinski malo toga radi na poboljšanju njihovog položaja, zbog čega su oni često izloženi i sekundarnoj viktimizaciji kroz postupanje policije, javnih tužilaštva i sudova. Potrebno je pri svim navedenim organima organizovati odgovarajuće službe, u kojima bi radili zaposleni iz navedenih organa koji bi prošli odgovarajuće specijalizovane obuke, a koje bi se bavile položajem i problemima starih osoba u postupcima pred ovim organima, kako bi se starim osobama omogućilo brže i lakše ostvarivanje prava i kako bi se sprečila njihova dodatna viktimizacija.

Ponuđena rešenja

Republika Srbija je donekle prepoznala probleme sa kojima se susreću stare osobe, ali je opšti utisak da predviđena rešenja nisu dovoljna. Najčešće se govori o pravima koja su starim osobama dostupna preko Centara za socijalni rad ili službi socijalne zaštite (pravo na novčanu pomoć, dodatak za pomoć i negu drugog lica, pravo na pomoć u kući, smeštaj u ustanovu socijalne zaštite ili drugu porodicu i usluge socijalnog rada).

Dakle radi se uglavnom o korpusu prava iz oblasti socijalne zaštite, ali kada se pogledaju svi problemi i poteškoće sa kojima se stare osobe svakodnevno suočavaju, jasno je da postojeća rešenja nisu dovoljna i da je potreban jedan širi sistemski pristup rešavanju navedenih problema.

Takođe, pri određenim državnim organima i institucijama postoje službe za pružanje besplatne pravne pomoći i pružanja podrške žrtvama, ali je njihovo delovanje i interesovanje za probleme i položaj starih lica, nedovoljno, pri čemu stara lica često i nemaju mogućnosti da pristupe ovim službama.

Zaključak

Problemi starih osoba nisu tuđi problem, već predstavljaju probleme svih nas, jer ćemo koliko već sutra biti u njihovim cipelama. Smeštanjem stare osobe u starački dom ili drugu ustanovu socijalne ili zdravstvene zaštite, nećemo rešiti njene probleme, već je potrebno raditi na širem društvenom odgovoru, kako bi svaki član društva razumeo probleme i potrebe starih osoba, i kako bi shvatio da su to i njegovi problemi, a nakon toga i na pronalaženju adekvatnih rešenja, kako bi se starim osobama omogućio dostojanstven život i privilegije koje starost donosi. Starost ne mora biti kraj puta, već prilika za novi početak. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Marko Đurić, sudijski pomoćnik u Osnovnom sudu u Nišu

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa

Teško je definisati i odrediti uzrasnu granicu mladosti, zbog toga se razlikuju definicije između institucija Ujedinjenih nacija, Evropske unije i nacionalnih institucija. Definicije mladih su neprestano se menjale u zavisnosti od promenljive političke, ekonomske i sociokulturne okolnosti.

Kada se govori o mladima u Republici Srbiji, mnogobrojne situacije sa kojima se suočavaju mladi kao što su siromaštvo u društvu, nizak procenat zaposlenosti mladih i još mnogi izazovi prelaska iz sveta deteta u svet odraslih zahtevaju drugačiji pristup, zbog toga se pomeraju granice mladosti do tridesete godine. Na osnovu Zakona o mladima (2011), omladina ili mladi su lica od navršenih 15 godina do navršenih 30 godina života. U njima je moguće izdvojiti više podgrupa mladih zavisno od konteksta i potrebe, mladi od 15 do 19 godina, od 20 do 24 godine i od 25 do 29 godina. Stanovništvo Republike Srbije spada u grupu demografski starih populacija koje se odlikuju niskim udelima mladih i visokim udelima starih lica.

Prema podacima poslednjeg Popisa 2022. godine mladog stanovništva je 1.047.543 lica, odnosno udeo mladih u ukupnom stanovništvu čini 15,8% od čega je u gradskim naseljima 9,9%, a u ostalim 5,9%. Stanovištvo sa 65 i više godina čini 22,1% ukupnog stanovištva naše zemlje. Smanjenje broja mladih ima za rezultat dalji pad nataliteta, sve veće stvaranje staračkih i samačkih domaćinstava i postepeno nestajanje pojedinih naselja.

Nesumljivu ulogu za mlade, koja se ogleda kroz njihov rad, donošenje planova ima obrazovanje. Znanje koje se stiče obrazovanjem predstavlja resurs koji niko ne može da oduzme, a obrazovni sistem čini društvo jedne države jačom i daje bolju šansu u životu mladog stanovništva. Samim tim viši nivo obrazovanja je imperativ na tržištu rada.

Obrazovanje igra značajnu ulogu u postizanju održivog razvoja, gde se stiču znanja o održivom razvoju i kreiraju kadrovi koji su sposobni i voljni da taj razvoj ostvaruju. S jedne strane, obrazovanje predstavlja kritičan input od kojeg zavisi tempo i kvalitet privrednog rasta i razvoja, a sa druge strane vredan autput, cilj sam po sebi i važnu komponentu ljudskog blagostanja.

Republika Srbija se poslednjih decenija suočava sa odlivom obrazovanih. Najčešći razlog odlaska mladih jeste nezaposlenost. Nezaposlenost mladih ima ekonomsku cenu koja se ogleda kao neuspela investicija u obrazovanje. Odliv mladih školovanih javlja se kao posledica delovanja tržišta radne snage na način da poslodavci u ekonomski stabilnijim privredama mogu ponuditi daleko bolje radne uslove i veće zarade visokoobrazovanim, nego što im je na raspolaganju u matičnoj zemlji.

Šteta od ove pojave pored promene demografske strukture stanovništva, javlja se i gubitak države zbog ulaganja u školovanje kadrova koji kasnije svoje znanje poklanjaju drugoj zemlji i učestvuju u njenoj reprodukciji.

Pojedince koje motiviše ostanak kod kuće mogu se nabrojati porodica, strah od novog, rešeno stambeno pitanje ili neki lični razlozi. Nasuprot tome, veća mogućnost razvoja karijere i bolji životni standard van granica matične države ključni su faktori koji su doprineli eskalaciji odliva mozgova. Poslednjih godina sve su prisutnije razlike u razvijenosti na globalnom nivou, gde imamo podelu na razvijene i nerazvijene zemlje, odnosno na ekonomski razvijene države koje znaju zadržati kreativni i obrazovni deo stanovništva i na nerazvijene države koje to ne mogu sprovesti.

Kada se govori o podacima zaposlenosti mladih, uključenosti u različite nivoe sistema obrazovanja, korišćenju usluga socijalne zaštite, veliki je problem kada postoji nejednako korišćenje uzrasne katogorije od strane institucija, iako se uopšteno prihvatila definicija Zakona o mladima, ipak mogu biti otežana istraživanja o položaju mladih. Ono što se takođe zapaža u samom zakonodavstvu je preklapanje definicije mladih sa definicijom dece. Naime, prema Porodičnom zakonu (2011) Republike Srbije propisano je se se punoletstvo stiče sa navršenom 18. godinom života, a Zakon o mladima definiše mlade kao lica od navršenih 15 do navršenih 30 godina života. Ako bi se utvrdilo da ovakav status stavlja mlade starosti između 15 i 18 godina u nepovoljan položaj, onda bi bilo neophodno revidirati pomenute zakone kojima se uređuje status dece i mladih. Mladi se suočavaju sa raznim preprekama, a jedna od njih se odnosi na tranziciju iz škole do posla. Nezaposlenost mladih je jedan od velikih problema u Srbiji. Veća je osetljivost mladih na tržištu rada od drugih starosnih grupa. Unapređenje obrazovnog sistema i obuke je potrebno da bi se sprečila zastarelost znanja i veština.

Razlike su posebno prisutne u ostalim naseljima, stoga je neophodno da obrazovno seosko stanovništvo vratimo na selo kako bi doprineli razvoju seoskog područja. Razvoj sela utiče na brži razvoj zemlje, a na razvoj sela utiču mladi. Sela nestaju ne samo zato što se mladi iz sela odseljavaju u gradove nego i tako što se u staroj populaciji mnogo više umire nego što se rađa. Da bi se poboljšao položaj mladih u ostalim naseljima neminovno je poboljšati infrastrukturnu opremljenosti i angažovati potencijale koje postoje i razvijati niz delatnosti uz veće angažovanje mladih kao osnovnih nosioca razvoja privrede i društva.

Potrebno je prepoznati značaj i ulogu mladih u društvu, jer su oni sadašnjost i budućnost društva, resurs inovacija i pokretačka snaga razvoja društva. Zbog toga je neophodno kontinuirano i sistematsko ulaganje u razvoj mladih.

Neophodno je posvetiti dužnu pažnju mladima kao generacija budućnosti od kojih zavisi demografski razvoj zemlje. Usled strukturnih promena stanovništva sve je veći udeo starih i sve manje mladih. Neophodno je pronaći adekvatna i održiva rešenja. Potrebno je preduzimanje adekvatnih mera i akcija niza institucija u oblasti populacione i socijalne politike koje su sastavni deo dugoročnog razvoja politike zemlje. U tom smislu neminovno je donošenje i usvajanje strategija, sprovođenje i praćenje uz koordinacijau svih nadležnih organa zemlje i izdvajanje finansijskih sredstava iz budžeta da bi se niz mera i akcija realizovali.

Mladi ljudi su glavni ljudski resurs za razvoj i ključni akteri društvenog i ekonomskog razvoja zemlje.

Završiću sa konstatacijom da se mladi nalaze u vrlo složenom položaju s obzirom na profesinalne i socijalne perspektive, ekonomske i obrazovne probleme. Čini se da su mladi prepupšteni sami sebi i da su u priličnoj meri uskraćeni za pomoć. Kako kaže Jovan Dučić: „Ljudi nas uvek plaše našim godinama, i kad smo stari i kad smo mladi, kad smo mladi da smo nedozreli za velika dela, a kad smo stari da smo postali nesposobni za velike namere.“ Mladi treba da imaju svoju slobodu izražavanja i izraze svoje mišljenje jer su oni najvažniji nosioci razvoja društva. “Ljudi će vam reći da ćutite, ali to vas ne sprečava da imate svoje mišljenje. Iako su ljudi mladi, ne treba ih sprečavati da govore šta misle.” Ana Frank.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Marija Popović, doktorand – agroekonomija i ruralni razvoj