Fokus na održivosti: Temelj poslovanja DOGA Štamparije

Održivost kao ključna komponenta poslovne filozofije:

U srcu poslovne filozofije DOGA štamparije leži duboko ukorenjena posvećenost održivosti. Ova posvećenost prevazilazi običnu praksu; ona je integralni deo njihove misije da deluju kao odgovoran i ekološki svestan lider u industriji štampe. DOGA štamparija shvata da je održivost ne samo etička obaveza, već i ključni element dugoročnog uspeha i inovacija u industriji.

Smanjenje Ekološkog otiska kroz inovativne materijale:

DOGA štamparija aktivno radi na smanjenju svog ekološkog otiska kroz strateški izbor materijala. Upotreba recikliranog papira i ekoloških vinila nije samo gest ka očuvanju okoline, već i pokazatelj kako se inovativnim pristupom može postići visok kvalitet štampe uz minimalan uticaj na prirodu. Ovaj pristup demonstrira kako se ekološka odgovornost može uskladiti sa komercijalnim ciljevima, pružajući klijentima kvalitetne proizvode koji su istovremeno i ekološki prihvatljivi.

Upotreba boja za štampu sertifikovanih za niske emisije:

DOGA štamparija ide korak dalje u svojoj posvećenosti održivosti kroz upotrebu boja za štampu sertifikovanih za niske emisije isparljivih organskih jedinjenja. Ove boje za štampu ne samo da smanjuju zagađenje i doprinose zdravijem radnom okruženju, već i postavljaju novi standard u industriji. Ova praksa pokazuje kako DOGA štamparija balansira između potrebe za visokokvalitetnom produkcijom i odgovornošću prema zdravlju i okolini.

DOGA Štamparija kao primer dobre prakse u Industriji:

Posvećenost DOGA štamparije održivosti postavlja ih kao primer dobre prakse u industriji štampe. Njihov pristup nije samo reakcija na trenutne ekološke trendove, već proaktivna strategija koja integriše održive prakse u svaki aspekt njihovog poslovanja. Ova posvećenost održivosti ne samo da pomaže u zaštiti okoline, već i doprinosi izgradnji snažnijeg i odgovornijeg brenda.

Fokus na održivosti u DOGA štampariji nije samo deo njihove poslovne strategije; to je etički stav koji oblikuje način na koji posluju, inoviraju i komuniciraju sa svojim klijentima. Kroz ovaj pristup, DOGA štamparija ne samo da doprinosi očuvanju okoline, već i postavlja nove standarde u industriji, pokazujući da je moguće uskladiti poslovni uspeh sa ekološkom odgovornošću.

U poslednjim decenijama, problem upravljanja otpadom postao je globalna briga koja zahteva aktivno učešće svih društvenih aktera. U tom procesu, država ima centralnu ulogu u planiranju, nadzoru i sprovođenju sistema tretmana otpada.

Nevladine organizacije (NVO) igraju ključnu ulogu u oblikovanju politike zaštite životne sredine, kritikujući neadekvatne sisteme upravljanja otpadom i tražeći bolja rešenja za ekološke i društvene izazove koji nastaju usled nepravilnog tretmana otpada. S obzirom na to da postrojenja za tretman otpada imaju direktan uticaj na zdravlje ljudi i životnu sredinu, uloga NVO u nadzoru i zagovaranju odgovornog poslovanja postaje sve važnija.

Ipak, njihov uticaj nije uvek jednoznačan; dok neke kritike mogu biti opravdane, u nekim slučajevima NVO mogu doprineti stvaranju nepotrebne panike ili otežati efikasnu implementaciju održivih rešenja.

NVO često ukazuju na konkretne propuste u zakonodavnom okviru i nesprovođenje zakona, što može biti korisno za poboljšanje sistema upravljanja otpadom. Međutim, u nekim situacijama njihova kritika može biti zasnovana na nedovoljno proverljivim informacijama, što otežava donošenje objektivnih odluka i usmerava pažnju na sekundarne probleme, a ne na ključne izazove u sektoru.

Državna administracija u oblasti tretmana otpada nastoji da razvije održiv sistem koji uzima u obzir zakonske okvire, međunarodne obaveze, ekološke standarde i ekonomsku isplativost. Implementacija savremenih postrojenja za tretman otpada (bilo da je reč o reciklažnim centrima, postrojenjima za kompostiranje ili termičkom tretmanu otpada) zahteva višegodišnje planiranje, ulaganja i ozbiljnu tehničku dokumentaciju. Ovi projekti ne mogu se realizovati preko noći – oni podrazumevaju prethodna istraživanja, analize uticaja na životnu sredinu, pribavljanje dozvola i osiguravanje finansijskih sredstava iz javnih i često međunarodnih fondova. Država je obavezna da uskladi sve aspekte projekta sa važećim zakonodavstvom i standardima EU, a istovremeno da vodi računa o održivosti i zaštiti javnog interesa.

Upravo zato, proces implementacije takvih rešenja mora biti odgovoran, detaljan i transparentan. Pored zakonodavne i infrastrukturne komponente, javna uprava ulaže napore u saradnju sa lokalnim zajednicama, izradu strateških planova i usklađivanje sa evropskim direktivama. Upravo u tom kontekstu, komunikacija s javnošću i organizacijama civilnog društva postaje ključna – i često izazovna, jer se mora balansirati između stručnih rešenja i očekivanja lokalne populacije i aktivističkih grupa, koje ponekad imaju različite prioritete i stavove.

Nevladine organizacije (NVO), kao deo demokratskog društva, imaju važno mesto u praćenju rada državnih institucija i postrojenja za tretman otpada. Kroz javne kampanje, edukaciju građana i monitoring lokalnih projekata, one često doprinose podizanju ekološke svesti i ukazuju na nedostatke u radu određenih sistema. Međutim, u nekim situacijama, njihov pristup može biti previše restriktivan ili zasnovan na nedovoljno proverljivim podacima, što otežava dijalog sa državnim institucijama. Kada se, na primer, protesti organizuju na osnovu strahova koji nisu potkrepljeni stručnim analizama, dolazi do nepoverenja, kako među građanima, tako i između sektora. Dodatno, insistiranje na stopiranju određenih projekata može izazvati kašnjenja u realizaciji postrojenja koja su neophodna za rešavanje gorućih problema upravljanja otpadom.

Uprkos izazovima, država ulaže napore da unapredi transparentnost procesa, uključujući NVO u javne rasprave, izradu planova upravljanja otpadom i zakonodavne inicijative. U mnogim slučajevima, donosioci odluka organizuju javne debate, info-sesije i konsultacije sa zainteresovanim stranama, upravo kako bi se čuo i glas civilnog društva.

Cilj nije ignorisanje njihovih zahteva, već uspostavljanje održivog modela saradnje u kojem se uzimaju u obzir i ekološki i ekonomski faktori.

Vredno je istaći da mnogi državni projekti uključuju i komponente edukacije i informisanja, posebno u saradnji sa lokalnim samoupravama. Na primer, u procesu planiranja postrojenja za tretman otpada, državne institucije sve češće organizuju radionice sa građanima, objavljuju ekološke studije uticaja i otvaraju vrata za sugestije i korekcije u projektu.

Ovaj oblik saradnje omogućava bolju informisanost i razumevanje između svih aktera, što je od suštinskog značaja za uspešnu implementaciju dugoročnih rešenja.

Slično iskustvo primećuje se i u državama članicama Evropske unije. U Holandiji, Austriji i Švedskoj, uspešna implementacija postrojenja za tretman otpada rezultat je saradnje između države i NVO, ali uz jasno definisane granice uloga. Tamošnje vlasti nastupaju otvoreno, ali odlučno, uz poštovanje pravila i standarda, ali i bez tolerancije na neopravdane pritiske koji bi mogli da ometaju realizaciju važnih infrastrukturnih projekata. Takav balans između struke i društvenih interesa pruža čvrst temelj za dugoročni uspeh u rešavanju problema sa otpadom.

S druge strane, u Velikoj Britaniji i Italiji, višegodišnji otpor pojedinih NVO prema postrojenjima za spaljivanje otpada doveo je do kašnjenja ključnih investicija, a u nekim slučajevima i do porasta količine otpada na deponijama – što je suprotan efekat od onog koji su NVO želele da postignu. Ovi primeri pokazuju koliko je važna odmerena komunikacija, ali i jasna odluka državne administracije da, kada je to potrebno, stane iza struke i donese odluke koje su u najboljem interesu građana i životne sredine.

Nevladine organizacije svakako imaju svoje važno mesto u sistemu kontrole i podizanja svesti o pitanjima zaštite životne sredine. Njihova uloga kao kritičkog faktora u demokratskom društvu je nezamenjiva, ali ta uloga mora biti odgovorna i utemeljena na činjenicama. Sa druge strane, država, kao nosilac javne odgovornosti, ne sme dozvoliti da važne infrastrukturne promene budu blokirane usled strahova, dezinformacija ili populističkih pritisaka.

Jasna strategija, otvoren dijalog i uvažavanje stručnih mišljenja moraju biti osnova svakog budućeg projekta u oblasti tretmana otpada. Samo kroz realnu procenu rizika, ekološku odgovornost i razumevanje šireg konteksta, moguće je postići održiv i funkcionalan sistem u kojem će i država i nevladin sektor igrati korisne, ali komplementarne uloge.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Mirjana Todorović, master politikolog

Stanje u oblasti upravaljanja otpadom u Srbiji možemo generalno oceniti kao nepovoljno.

Upravljanje otpadom definisano je i uređeno, pored zakonskih akata, i planskom i strateškom regulativom. U Srbiji je sve do 2019.godina bila na snazi Strategija upravljanja otpadom, a potom je izrađen i usvojen Program upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period 2022-2031.godina, kako bi se obezbedio kontinuitet u sprovođenju politika u oblasti upravljanja otpadom i kako bi se ista uskladila sa propisima i standardima Evropske Unije.

Međutim, ukoliko bliže posmatramo zadate ciljeve kako Strategije, tako i novo usvojenog Programa upravljanja otpadom, možemo uočiti da nisu (ili su samo delimično) ostvareni postavljeni ciljevi – pre svega u obuhvatu organizovanog sakupljanja, primarne separacije i reciklaže otpada, izgradnji neophodne kapitalne infratrukture (poput regionalnih sanitarnih deponija), ali i zatvaranja i sanacije divljih i nesanitarnih opštinskih deponija.

Šta kažu brojke u sektoru otpada?

Iako je Strategijom upravljanja otpadom koja je doneta još 2010.godine, a važila do 2019.godina, bila predviđena izgradnja 29 regionalnih sanitarnih deponija, odnosno regionalnih centara za upravljanja otpadom, do danas ih je realizovano samo svega 12 (od kojih je 10 regionalnih i 2 lokalne). Istovremeno, i dalje su u upotrebi 134 nesanitarne opštine deponije koje su odlukama Jedinica lokalnih samouprava određene kao lokacije za deponovanje (odlaganje) otpada. Takve nesanitarne deponije najčešće ne ispunjavanju čak ni minimum tehničkih standarda za odlaganje otpada, oko 70% aktivnih deponija nema nikakvu dokumentaciju koja je potrebna za rad, njihovi kapaciteti su često odavno popunjeni, a ujedno ne postoji sistemski organizovan monitoring emisija deponijskih gasova, procednih voda. Možemo slobodno reći, bez preterivanja, da ove lokacije predstavljaju ekološke bombe jer:

• Na njima ne postoji kontrolisano odvođenje deponijskog gasa koji nastaje razgradnjom otpada, što često uzrokuje požare i eksplozije na deponijama.
• Procedne vode iz deponija se ne sakupljaju niti prečišćavaju, što ugrožava podzemne i površinske vode i zemljište zbog visokog sadržaja organskih materija i teških metala. Na taj način se direktno utiče na javno zdravlje, kako ljudi tako i svih drugih živih bića.

Osim toga, ne možemo ni zaboraviti 2526 divljih deponija koliko ih je registrovano na teritoriji Republike Srbije (prema dostupnim podacima Agencije za zaštitu životne sredine), a koje se najčešće javljaju u seoskim sredinama koje nisu obuhvaćene redovnim prikupljanjem otpada od strane komunalnih preduzeća, te su građani prepušteni sami sebi. Mada, istina je da se divlje deponije javljaju i u drugim delovima države, gde takve komunalne usluge postoje, ali ipak zbog neodgovornosti pojedinjih građana i nedovoljno stroge i dosledne kaznene politike, različite vrste opasnog i neopasnog otpada završavaju u rečnim potocima, šumama i proplancima. Da situacija bude još gora, smatra se da je broj divljih deponija u Srbiji još veći, te da premašuje brojku od 3000.

Prema navodima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) tokom 2022. godine zabeleženo je 1760 požara na deponijama širom Srbije – što zapravo znači da je prosečno gorelo 4 deponije na dan. O tome na koji način su ovi deponijski požari uticali na javno zdravlje, kao i na opšte zagađenje životne sredine, te do kakvih emisija je došlo prilikom nekontrolisanog sagorevanja otpada na deponijama ne postoje nikakvi podaci.

Ako posmatramo ukupan broj stanovnika naše zemlje, oko 42% stanovništva svoj otpad odlaže na regionalne sanitarne deponije, dok je zapravo najveći deo stanovništva Srbije (58%) osuđen na korišćenje divljih i nesanitarnih deponija. Dodatno, stanje otežava činjenica da oko 13% stanovništva Srbije nije obuhvaćeno uslugom organizovanog sakupljanja otpada, što znači das u ti građani osuđeni isključivo na korišćenje divljih deponija.

Kada govorimo o količinama generisanog otpada, ukoliko posmatramo podatke Republičkog zavoda za statistiku, možemo uočiti d ate količine rastu iz godine u godinu. Tokom 2022. godine u Republici Srbiji privredni sektori su proizveli 174.7 miliona tona otpada. Od ukupne količine otpada koje je proizveo privredni sektor 94.4% predstavlja rudarski otpad, odnosno otpad nastao tokom istraživanja, iskopavanja iz rudnika ili kamenoloma i fizičko-hemijskog tretmana. Tokom 2023.godine sektor ekonomskih delatnosti je generisao 180.2 miliona tona otpada (što predstavlja povećanje od 3.2%) od čega je samo rudarstvo generisalo 94.9% ukupnog otpada. Ujedno, važno je napomenuti da 22% generisanog otpada pripada kategoriji opasnog.

Grafikon: Učešće generisanog otpada u Srbiji prema sektorima,

Izvor: https://www.stat.gov.rs/sr-latn/vesti/statisticalrelease/?p=15202

Slično je i kada govorimo o količinama komunalnog otpada: prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) količina generisanog otpada u Srbiji u 2020.godini iznosila je 2.95 miliona tona, u 2021.godini 3.02 miliona tona, a tokom 2022.godine generisano je 3.18 miliona tona komunalnog otpada. Do ovih vrednosti došlo se na osnovu izveštaja koje su dostavili 105 komunalnih preduzeća, dok je za one koji nisu izvestili izvršena procena. Međutim, s obzirom da značajan broj lokalnih samouprava nije dostavio podatke o količinama i sastavu komunalnog otpada, a i da je većina dostavljenih izveštaja sačinenja na osnovu procena, a ne stvarnih merenja, možemo zaključiti da su podaci o otpadu u Srbiji nepotpuni i neprecizni. Iako je posebnim Pravilnikom predviđeno da sva komunalna preduzeća sprovode analize količina i sastava komunalnog otpada 4 puta godišnje, mnoga preduzeća nisu u mogućnosti da pouzdano i redovno vrše date analize – samim tim ne mogu ni obezbediti adekvatne podatke. Mnoga komunalna preduzeća ne poseduju čak ni vagu za merenje otpada.

Procene pokazuju da oko 20% generisanog otpada u Srbiji odlazi na sanitarne deponije, dok oko 80% završava na divljim i nesanitarnim.

Reciklaža i ponovna upotreba otpada nije razvijena u dovoljnoj meri, tako da najveći deo otpada biva deponovan – čak 77.3% u 2022.godini. Energetsko iskorišćavanje otpada je svedeno na svega nekoliko postrojenja (npr. fabrike cementa u Srbiji i energana na otpad u Vinči u Beogradu). Što se reciklaže otpada tiče, prema Izveštajima SEPA, godišnje se reciklira oko 15% komunalnog otpada, pri čemu JLS učestvuju sa do 3%, a ostatak dolazi iz neformalnog sektora i privrede.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Milica Lukić, istraživačica na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu

Uvodna razmatranja

U cilju pojednostavljenja procedure za sticanje statusa kupca- proizvođača („Prozjumer“), Vlada Republike Srbije je na sednici održanoj 26. avgusta 2021. godine usvojila Uredbu o kriterijumima, uslovima i načinu obračuna potraživanja i obaveza između kupaca-proizvođača i snabdevača („Sl. glasnik Republike Srbije“, br. 83/2021, „Uredba“).

Uredba donosi to da Prozjumeri nemaju kontakta sa državnom administracijom, da nisu potrebni lokacijski uslovi, rešenje o građevinskoj dozvoli, odobrenje o instalaciji i probni rad.

Prozjumer se definiše kao krajnji kupac koji je na unutrašnje instalacije priključio sopstveni objekat za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora energije, pri čemu se proizvedena električna energija koristi za snabdevanje sopstvene potrošnje, a višak proizvedene električne energije isporučuje u sistem.

Prozjumer može biti:

• domaćinstvo;
• stambena zajednica;
• pravno lice;
• fizično lice ili
• preduzetnik.

Ispunjenost uslova

Najpre, za sticanje statusa Prozjumera neophodno je ispuniti neke opšte uslove:

• kupovina električne energije za sopstvene potrebe;
• zaključen ugovor o potpunom snabdevanju sa neto merenjem odnosno neto obračunom;
• da instalisana snaga proizvodnog objekta nije veća od odobrene snage priključka objekta krajnjeg kupca;
• da proizvodni objekat i merno mesto ispunjavaju sve tehničke i bezbednosne zahteve, kao i
• da krajnji kupac priključi na svoju unutrašnju instalaciju proizvodni objekat.

Uslovi koje treba da ispuni krajnji kupac

Krajnji kupac je dužan da snabdevaču podnese zahtev za zaključenje ugovora o potpunom snabdevanju sa neto merenjem odnosno neto obračunom. 

Pre podnošenja zahteva za zaključenje ugovora o potpunom snabdevanju sa neto merenjem odnosno neto obračunom, krajnji kupac je dužan da izgradi proizvodni objekat i prilagodi merno mesto za sticanje statusa Prozujumera. 

U postupku priključenja proizvodnog objekta krajnji kupac je dužan da operatoru sistema dostavi original izjave izvođača radova sa potvrdom da su uređaji, instalacije i merno mesto ispravni i izvedeni u skladu sa propisima i standardima.

Uslovi koje treba da ispuni snabdevač 

Snabdevač je dužan da na svojoj internet stranici objavi obrazac zahteva za zaključenje ugovora o potpunom snabdevanju i model ugovora o potpunom snabdevanju sa neto merenjem ili neto obračunom. 

Kopiju zaključenog ugovora o potpunom snabdevanju sa neto merenjem odnosno neto obračunom sa krajnjim kupcem, bez komercijalnih podataka ili potvrdu snabdevača o zaključenom ugovoru o potpunom snabdevanju snabdevač dostavlja operatoru sistema na čiju je mrežu krajnji kupac priključen, elektronskim putem, odmah po zaključenju ugovora, bez odlaganja.

Uslovi koje treba da ispuni operator sistema

Nadležni operator sistema je dužan da obezbedi mogućnost dostavljanja dokumenata elektronskim putem, otvaranjem posebne elektronske adrese i da informacije o načinu dostavljanja objavi na svojoj internet stranici. 

Operator distributivnog odnosno zatvorenog distributivnog sistema je dužan da priključi objekat krajnjeg kupca kao Prozjumera na sistem i izda odgovarajući akt o priključenju u roku od 5 dana od dana prijema ugovora o potpunom snabdevanju sa neto merenjem odnosno neto obračunom ili potvrde o zaključenom ugovoru, koje je dostavio snabdevač. 

Ukoliko operator sistema tokom postupka priključivanja, konstatuje neispravnost uređaja, instalacije ili mernog mesta, ima obavezu da ne izvrši priključenje takvog objekta.

Način sticanja statusa Prozjumera

Krajnji kupac koji je domaćinstvo, stambena zajednica ili drugi krajnji kupac, stiču status Prozjumera upisom u Registar Prozjumera ( „Registar“).

Operator sistema dužan je​​ da odmah, a najkasnije u roku od 5 dana od dana priključenja objekta Prozjumera na elektroenergetski sistem, po službenoj dužnosti upiše krajnjeg kupca čiji je objekat priključen na sistem kao objekat Prozjumera u Registar,  koji time stiče status Prozjumera. 

Operator sistema dužan je da Registar učini dostupnim na svojoj internet stranici.

Proces priključenja na distributivnu mrežu je manje-više isti i za stambene zajednice i privredu, ali postoje i razlike. Tako će stambene zajednice prvo morati da zaključe međusobni ugovor o ulaganju u elektranu i međusobnim odnosima – kojim će se odrediti koliko svaki član učestvuje u investiranju u elektranu, i koji deo proizvedene električne energije mu pripada, pa da onda uđu u procedure da postanu Prozjumeri. 

Svake godine 1. aprila obavlja se poravnajanje isporučene i preuzete energije između prozjumera i snabdevača. Ukoliko je u prethodnih 12 meseci Porzjumer predao više energije nego što je potrošio, razlika ostaje snabdevaču bez naknade. Dok, ukoliko je Prozjumer više potrošio nego što je predao dužan je da plati razliku. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Milica Bugarić, saradnik u AK STATT

Foto: AK STATT

Još 2019. godine Javno komunalno preduzeće “Gradska čistoća” pokrenula je akciju i koja je i dan danas aktuelna, a za koju smatramo da treba da se priča još više.

JKP „Gradska čistoća“ već dugi niz godina uspešno sprovodi akciju pod nazivom „Eko-kesa za čistiji grad“ na svih deset beogradskih opština koje su u nadležnosti preduzeća. Učesnici akcije u svojim domaćinistvima u „eko-kesu“ zapremine 120 litara odlažu PET ambalažu (providne plastične boce od pića, plastični čepovi), MET ambalažu (aluminijumske limenke, ispražnjene i očišćene konzerve od mesnih proizvoda, voća, povrća), kartona i otpadnog papira (papir, novine), kompozitna ambalaža – tetrapak. Korisnici su dužni da iznesu eko-kese do 22 časa ispred prijavljenih adresa na opštinama na kojima se prikupljaju eko-kese u 3. smeni, odnosno za 1. smenu do 06.30 časova.

GO Novi Beograd – ponedeljkom (do 22 časa) i Voždovac (do 06.30 časova – periferija – Ripanj, Jajinci, Pinosava)

GO Zemun – utorkom (do 22 časa)

GO Čukarica – sredom (do 22 časa)

GO Savski venac i Rakovica – četvrtkom (do 22 časa)

GO Vračar i Zvezdara – petkom (do 22 časa)

GO Stari grad i Palilula – subotom (do 22 časa, centralni deo)

GO Voždovac i Palilula – nedeljom (do 06.30 časova – Palilula-Leva obala, Borča, Ovča, Krnjača), (do 22 časa – Voždovac centralni deo)

Ekipe JKP „Gradska čistoća“ će potom sakupljene kese iz Vašeg kraja odvoziti na „Pogon za prikupljanje i promet sekundarnih sirovina“ u Višnjičkoj ulici, kontakt telefon 011 3314 090, i taj reciklabilni otpad podvrgnuti daljem procesu reciklaže. Cilj projekta „Eko-kesa za čistiji grad“ je da pozitivno utičemo na razvoj reciklaže u Beogradu, da u značajnoj meri smanjimo količine otpada koje se pohranjuju na deponiji u Vinči a povećamo količinu otpada koji se reciklira. Tako zajedno doprinosimo očuvanju prirodnih resursa i životne sredine. Kako biste uzeli učešće u ovom projektu dovoljno je samo da odete na pogon „Gradske čistoće“ na opštini na kojoj živite i ponesete račun Infostana sa sobom. JKP „Gradska čistoće“ će za Vas obezbediti 24 „eko-kese“ za narednih šest neseci, a za svaku kesu dobićete i jedinstveni barkod koji je potrebno da na nju i zalepite. Pošto mesečno iznesete četiri popunjene „Eko-kese“, a to se prati učitavanjem bar koda na pogonu „Čistoće“ ostvarićete pravo na 20 odsto popusta na uslugu odnošenja smeća na uplatnici Infostana. Na taj način želimo da motivišemo sugrađane da nam se priključe u akciji primarne selekcije otpada u što većem broju.

Hvala što reciklirate!

Globalno zagrevanje i klimatske promene, zajedno sa ostalim ekološkim temama, brige su koje opterećuju celokupno svetsko stanovništvo. Nažalost, sve jasnije je da je put do zelene tranzicije popločan ogromnim ulaganjima privatnog sektora koji je primarno u potrazi za profitom, a koja ulaganja države žele da regulišu i usmere, ali ne mogu imati potpunu kontrolu nad istim.

U ovom tekstu pokušavamo da definišemo zelene projekte i zeleno finansiranje i napravimo pregled zelenih instrumenata finansiranja, te ćemo govoriti o faktorima uticaja i problemima koji su uočeni u sferi zelenog finansiranja, predloženim načinima za rešavanje tih problema.

Uopšteno, pod „zelenim projektima“ se misli na projekte koji stvaraju proizvode ili razvijaju tehnologije koje su usmerene na smanjenje emisije gasova staklene bašte ili podršku upotrebi čiste energije. Zeleno finansiranje podrazumevaju investicije koje se ulivaju u projekte održivog razvoja, ekološke proizvode i politike koje podstiču razvoj održivije ekonomije.

Zeleni zajam (kredit), je finansijska podrška banaka preduzećima i korporacijama, za istraživanje i razvoj „zelenih“ proizvoda i tehnologije. Zelene akcije i obveznice kojima se trguje se generalno odnose na hartije od vrednosti koje se uglavnom koriste za podršku projektima zelene industrije, uključujući zelene indekse i zelene fondove kojima se trguje na berzama.

EU standard u oblasti zelenih obveznica postoji, ali očekuje značajne izmene, koje imaju za cilj da bolje regulišu celokupno tržište zelenih obveznica, poboljšaju transparentnost, uspostave evropske oznake zelenih obveznica, i smanje ekomanipulaciju.

Spremnost banaka da preduzmu mere održivijeg ulaganja u velikoj meri proizilazi iz političkih sporazuma o životnoj sredini i klimatskim promenama. Centralne banke su počele da zahtevaju od banaka da dobiju zelene sertifikate, zelene kreditne rezultate, ekološke inovacije i socijalnu inkluziju. Banke koje se pridržavaju ovih zahteva o zelenim finansijama uživaju poreske olakšice i druge podsticaje od centralnih banaka. Takođe, intenzivna konkurencija i želja za poboljšanjem reputacije, vrši pritisak na bankarski sektor koji rezultira rastom zelenih finansija.

Dalje, finansiranje zelenih projekata nosi specifičan rizik u odnosu na tradicionalne, koji su ustanovljeni i predvidljivi, ali, isti tradicionalni projekti sada sa sobom nose povećan rizik, pre svega od umanjenja profita usled porasta cene ugljenika u okviru evropskog sistema trgovine ugljenikom (ETS), kao i zbog drugih nameta koje snose emiteri gasova sa efektom staklene bašte. Rizici i mere kontrole rizika koje banke sprovode utiču na donošenje odluka o zelenom kreditu i investiranju u zelene projekte.

Proučavanje rizika je posebno potrebno u kontekstu ekološke katastrofe (kakva se u Srbiji dogodila nedavno, izlivanjem opasnih materija iz voza), gde je sve veće razumevanje međudejstva između opasnosti, ranjivosti i izloženosti dovelo do sveobuhvatnijih i sofisticiranijih modela rizika i metoda procene. Pri trgovini ESG hartijama od vrednosti od izuzetnog je značaja nefinansijsko izveštavanje kompanije.

Zeleno finansiranje je, dakle, usmereno ka projektima koji bi trebalo da imaju jasan profit, a manji rizik od „prljavih“ projekata – na zelenim projektima nema opterećenja ETS-a ili CBAM-a, kao i drugih ekoloških taksi, oni nisu opterećeni strogim regulativama i zabranama, itd.

Imajući u vidu pomenuto, prilično je jasno: finansijski provajderi (država i banke) treba da usmere novac ka zelenim projektima, koji imaju veliki profit a mali rizik. Međutim, ovde nailazimo na dva uvezana problema. Prvi problem je neprecizna regulativa, koja omogućava i dovodi do drugog problema – ekomanipulacije (greenwashing).

Posmatrajući Evropsku centralnu banku (ECB), koja je 2022. godine preduzela korake da uključi razmatranja klimatskih promena u svoj okvir monetarne politike, očekujemo od država i međunarodnih institucija da u budućnosti donesu jasnije i preciznije norme kojima se definiše postupak ulaganja u zelene projekte, kao i način praćenja funkcionalnosti tih projekata. Očekivanja koja možemo imati od zelenih investicija ove godine uslovljena su energetskom krizom, inflacijom, rastom kamatnih stopa i opštom neizvesnošću ali budući razvoj regulative, povećanje ESG ekspertize u industriji i poboljšanja dostupnosti podataka u rezultatu trebalo bi da dovedu do povećanja sposobnosti kompanija za upravljanje ESG rizikom, posebno imajući u vidu razvoj mehanizma za izveštavanje o parametrima životne sredine kroz CSR Direktivu.

Očekujući dalje usložnjavanje mehanizama kontrole i verifikacije zelenih projekata, kao i daljeg razvoja kriterijuma nefinansijskog izveštavanja, nadamo se da će i Srbija imati koristi od ovakvih projekata u budućnosti, i da će državni organi, zajedno sa Narodnom bankom Srbije, prepoznati potrebu za detaljnijim regulisanjem ove oblasti.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Danica Janković, advokatski pripravnik u VP Law Firm Beograd

Privredna komora Srbije, u saradnji sa Švajcarskim programom za promociju izvoza (SIPPO), razvila je „Vodič za održivi marketing“ – praktičan alat namenjen malim i srednjim preduzećima (MSP) i organizacijama za podršku poslovanju (BSO), u okviru inicijative „Održivi izvoz“.

U vremenu kada održivost postaje ključna za konkurentnost, ovaj vodič pomaže kompanijama da svoje odgovorno poslovanje i održive prakse pretoče u uverljive, transparentne i efektne marketinške poruke. Potrošači, investitori i partneri sve više vrednuju transparentnost, etičnost i usklađenost sa globalnim standardima – zbog čega komunikacija održivosti postaje nezaobilazan element svake međunarodne strategije, ističe Dušanka Kalezić, savetnica predsednika Privredne komore Srbije.

Kroz konkretne smernice i primere, vodič omogućava izvoznicima iz Srbije da jasno i verodostojno istaknu svoje napore u oblasti:

• dostojanstvenih radnih uslova,
• održivog lanca snabdevanja,
• smanjenja ugljeničnog otiska,
• usklađenosti sa Ciljevima održivog razvoja Ujedinjenih nacija (UN SDGs).
• Vodič je deo šireg seta resursa koji uključuje i alat za procenu spremnosti kompanija za održivo poslovanje, preporuke za unapređenje performansi održivosti, smernice za izradu strategije održivosti i izveštaja o održivom poslovanju.

Cilj ovih alata je sistemska podrška kompanijama koje žele da osnaže svoju poziciju na zahtevnim međunarodnim tržištima kroz primenu principa održivog razvoja, dodala je Kalezić.

Vodič se zasniva na pretpostavci da su sve tvrdnje o održivosti utemeljene na merljivim i proverljivim aktivnostima. Njegova svrha je da kompanijama pomogne da:

• razumeju aktuelne i predstojeće propise EU (npr. Direktiva o zelenim tvrdnjama – GCD, Digitalni pasoš proizvoda – DPP, Uredba o ambalaži – PPWR),
• prepoznaju i promovišu održive prakse relevantne za strane partnere,
• nauče kako da autentično predstave svoje aktivnosti putem veb-sajtova, etiketa, ambalaže, promotivnih materijala i nastupa na sajmovima,
• usklade komunikaciju sa UN SDGs.
• Poseban akcenat stavljen je na izbegavanje tzv. „greenwashinga“, odnosno iznošenja netačnih ili neproverenih tvrdnji, uz podsticanje jasnog, transparentnog i odgovornog izveštavanja.

Efikasna komunikacija održivosti nije sredstvo samopromocije, već strateški proces koji omogućava:

• podizanje standarda u industriji i među partnerima,
• motivaciju dobavljača i saradnika za napredak,
• jačanje poverenja kod regulatora, potrošača i investitora,
• interno angažovanje i jasno definisanje organizacione svrhe.

Za dodatne informacije i podršku u primeni održivih marketinških strategija kontakt je Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli..

Alat za procenu spremnosti kompanija za održivo poslovanje

Pred vama se nalazi "Alat za procenu spremnosti kompanija za održivo poslovanje", razvijen sa ciljem da odgovori na specifične potrebe domaće privrede. Ovaj digitalni Alat omogućava detaljnu procenu trenutnog stanja vaše kompanije u vezi sa ključnim pitanjima održivosti, sagledanim kroz tri ključne oblasti: životnu sredinu, društvene aspekte i poslovno upravljanje (E/S/G). Ove oblasti su zajedničke za mnoge globalne inicijative, konvencije, metodološke okvire i standarde za izveštavanje o održivosti.

Zašto je digitalni Alat važan za konkurentnost i izvoz domaćih kompanija?

Nekoliko je načina kako možete da iskoristite Alat za unapređenje svoje konkurentnosti na međunarodnim tržištima i u lancima vrednosti:

• Usmeravanje ka evropskim i globalnim standardima – Pomaže kompanijama da usklade svoje poslovanje sa međunarodnim održivim praksama i regulativama.
• Povećanje konkurentnosti na globalnim tržištima – Kompanije sa snažnim održivim praksama postaju konkurentnije na tržištima gde su kupci i partneri sve više usmereni na ekološke i društvene aspekte poslovanja.
• Bolja efikasnost i smanjenje troškova – Implementacija održivih rešenja može dovesti do smanjenja troškova, optimizacije resursa i boljih poslovnih performansi.
• Pristup novim tržištima, lancima vrednosti ili investicijama – Održivo poslovanje otvara vrata novim tržištima i povećava šanse za pristup međunarodnim lancima vrednosti, kupcima ili investitorima.

Kako funkcioniše digitalni Alat?

"Alat za procenu spremnosti kompanija za održivo poslovanje" je automatizovan instrument koji na jednostavan način prikazuje učinak vaše kompanije u oblasti održivosti poslovanja.

Alat funkcioniše kroz tri ključna pristupa:

• Procena napretka prema naučno zasnovanim ciljevima održivosti/ESG – Alat meri učinak kompanije u tri ključne dimenzije održivosti: životnu sredinu (E), društvene aspekte (S) i upravljačke faktore (G).
• Procena usklađenosti sa 17 Ciljeva održivog razvoja UN (SDGs) – Alat prati kako vaša kompanija doprinosi globalnim ciljevima za održivi razvoj, kao što su borba protiv siromaštva, borba protiv klimatskih promena, rodna ravnopravnost i mnogi drugi.
• Procena uticaja na tri nefinansijska kapitala – Alat prikazuje kako vaša kompanija utiče na tri ključna nefinansijska kapitala: prirodni, ljudski i društveni kapital.

“Alat za procenu spremnosti kompanija za održivo poslovanje” je usaglašen sa Bazičnim modulom dobrovoljnog standarda VSME ESRS (Voluntary SME European Sustainability Reporting Standard) izdatog od strane EFRAG (European Financial Reporting Advisory Group), a prema zahtevu Evropske komisije.

Više informacija možete pronaći na sledećem linku.