Uvod

Shodno odredbama člana 150. Zakona o zdravstvenoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 25/2019, 92/2023 - autentično tumačenje i 29/2025 - odluka US), zdravstveni radnik, u zavisnosti od nivoa i vrste obrazovanja koje poseduje, može biti doktor medicine, doktor stomatologije, doktor dentalne medicine, diplomirani farmaceut, magistar farmacije, magistar farmacije - medicinski biohemičar, medicinska sestra - tehničar, odnosno drugo lice sa završenom odgovarajućom visokom, višom, odnosno srednjom školom zdravstvene struke.

Pored  opših uslova koji su predviđeni Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 – aut. tum.), Zakon o zdravstvenoj zaštiti kao poseban zakon, propisuje i druge, posebne uslove koji su neophodni za obavljanje poslova iz oblasti zdravstvene delatnosti. Takvi uslovi obuhvataju i postojanje važeće licence. Dakle, zdravstveni radnik može obavljati zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi[1] ako je, između ostalog, dobio odnosno obnovio licencu.

S druge strane, zdravstvena ustanova, odnosno privatna praksa, može obavljati zdravstvenu delatnost samo ako ispunjava propisane uslove, što između ostalog, podrazumeva da u radnom odnosu na neodređeno vreme, ima propisanu vrstu i broj zdravstvenih radnika sa licencom.

Licenca je javna isprava kojom se dokazuje stručna osposobljenost zdravstvenog radnika za samostalno obavljanje zdravstvene delatnosti. Izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence zdravstvenim radnicima jeste postupak koji sprovodi nadležna komora zdravstvenih radnika. U Republici Srbiji postoji pet komora zdravstvenih radnika: Lekarska komora Srbije, Stomatološka komora Srbije, Farmaceutska komora Srbije, Komora biohemičara Srbije i Komora medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije.

Postupak izdavanja, obnavljanja i oduzimanja licence zdravstvenim radnicima uređen  je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti i Pravilnikom o bližim uslovima za izdavanje, obnavljanje ili oduzimanje licence članovima komora zdravstvenih radnika ("Sl. glasnik RS", br. 76/2022, u daljem tekstu: Važeći Pravilnik), pri čemu je  od značaja i Pravilnik o bližim uslovima za sprovođenje kontinuirane edukacije za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike ("Sl. glasnik RS", br. 17/2022) kojim je propisano šta se podrazumeva pod kontinuiranom edukacijom kao i vrednovanje iste.  Na postupak obnavljanja licenci  još uvek se primenjuju i odredbe Pravilnika o bližim uslovima za izdavanje, obnavljanje ili oduzimanje licence članovima komora zdravstvenih radnika („Sl. glasnik RS“ br. 119/2007, 23/2009, 40/2010, i 102/2015, u daljem tekstu: Prethodni Pravilnik) u pogledu ispunjenja uslova za obnavljanje licence za period do 14.07.2022. godine (kada su u pitanju linence koje se izdaju, odnosno obnavljaju na period od sedam godina), s obzirom na to da Važeći Pravilnik nema povratno dejstvo, kao i Pravilnika o bližim uslovima za sprovođenje kontinuirane edukacije za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike („Sl. glasnik RS“ br. бр. 2/2011, 23/2016 и 31/2018).

Od značaja je napomenuti da se zdravstvenim radnicima licenca izdaje, odnosno obnavlja na period od sedam godina, s tim što izuzetak  predstavljaju zdravstveni radnici preko 70 godina starosti kojima se ista izdaje, odnosno obnavlja na period od godinu dana.

Podnošenje zahteva za obnavljanje licence

Nakon isteka perioda važenja licence,  zdravstvenom radniku se, po propisanom postupku, ista obnavlja.

Zdravstveni radnik podnosi nadležnoj komori zahtev za obnavljanje licence najkasnije 60 dana pre isteka roka na koji je licenca izdata, odnosno obnovljena.

Uz zahtev za obnavljanje licence, zdravstveni radnik dostavlja fotokopiju lične karte (odnosno očitanu ličnu kartu), fotokopiju dokaza o uplati naknade za  obnavljanje licence i dokaz o kontinuiranoj edukaciji koja je sprovedena u skladu sa Pravilnikom o bližim uslovima za sprovođenje kontinuirane edukacije za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike ("Sl. glasnik RS", br. 76/2022), odnosno Pravilnikom o bližim uslovima za sprovođenje kontinuirane edukacije za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike („Sl. glasnik RS“ br. бр. 2/2011, 23/2016 и 31/2018) za kontinuirane edukacije koje su sprovedene zaključno sa 18.02.2022. godine, s obzirom na to da je važeći Pravilnik stupio na snagu 19.02.2022. godine.

Međutim, nadležna komora zdravstvenih radnika može da utvrdi postojanje dokaza koji se odnose na kontinuiranu edukaciju i na osnovu podataka iz sopstvene elektronske evidencije.

Zdravstveni radnik, korisnik starosne penzije, pored navedene dokumetacije, za obnavljanje licence dostavlja i overenu fotokopiju rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje o sticanju prava na starosnu penziju, kao i dokaz o opštoj zdravstvenoj sposobnosti za obavljanje zdravstvene delatnosti, ne starije od šest meseci. Naravno, s obzirom  na to da se korisniku starosne penzije licenca obnavlja na svakih godinu dana, isti dostavlja dokaze o sprovođenju kontinuirane edukacije samo za period  važenja  licence u skladu sa Važećim Pravilnikom.  

Nadležna komora pribavlja, po službenoj dužnosti, od nadležnog organa, kao jedan od uslova za obnavljanje licence, dokaz da zdravstveni radnik pravnosnažnom sudskom odlukom nije osuđen za umišljajno krivično delo na kaznu zatvora od jedne godine ili težu kaznu, niti na kaznu zatvora za krivično delo protiv zdravlja ljudi, odnosno da mu pravnosnažnom sudskom odlukom nije izrečena mera bezbednosti u skladu sa Krivičnim zakonikom ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019 i 94/2024), i to: obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi, obavezno lečenje narkomana, obavezno lečenje alkoholičara, odnosno zabranu vršenja poziva, delatnosti i dužnosti zbog koje ne može obavljati zdravstvenu delatnost.

Uslovi za obnavljanje licence

Shodno odredbama Važećeg Pravilnika, zdravstvenom radniku se može obnoviti licenca ako je u periodu važenja licence, u postupku kontinuirane edukacije stekao 140 bodova kroz sadržaj akreditovanih programa kontinuirane edukacije, vezano za profesionalnu delatnost koju obavlja, a za koju se obnavlja licenca, pri čemu broj sakupljenih bodova u jednoj godini trajanja licence ne može biti manji od deset, dok se  zdravstvenom radniku preko 70 godina starosti (kome je licenca izdata na period od godinu dana), licenca može obnoviti ako je u periodu njenog važenja, stekao 20 bodova u postupku kontinuirane edukacije. Ove uslove su dužni da ispune i oni zdravstveni radnici koji nisu u radnom odnosu. Bodovi koji se stečeni  u postupku kontinuirane edukacije ne mogu prenositi iz jedne licencne godine u drugu. Imajući u vidu navedeno, moguće je da je zdravstveni radnik u toku licencnog perioda stekao 140 bodova ili više, ali da nije ispunio uslov za obnavljanje licence. To će biti slučaj ako u toku licencnog perioda od sedam godina, zdravstveni radnik u toku jedne od licencnih godina (ili više licencnih godina) nije stekao minimum deset bodova, iako je u drugim licencnim godinama stekao znatno veći broj bodova od onih koji su neophodni za obnavljanje licence.

Međutim, do 14.07.2022. godine, do kada je bio na snazi Prethodni Pravilnik, zdravstveni radnici za period nezaposlenosti nisu bili u obavezi da sakupljaju bodove za kontinuiranu edukaciju. U pogledu uslova za obnavljanje licence, to je bila osnovna razlika između navedenih pravilnika.  Pored toga, prema Prethodnom Pravilniku, nezaposleni zdravstveni radnik je bio dužan da nadležnoj komori zdravstvenih radnika dostavi potvrdu izdatu od strane zdravstvene ustanove, odnosno privatne prakse, da je najmanje 50% od dana izdavanja licence radio u oblasti zdravstvene delatnosti za koju ima licencu.

Treba reći, da se za ispunjenost uslova, počev od 15.07.2022. godine, primenjuju oni uslovi koji su propisani Važećim Pravilnikom, s obzirom na to da isti nema povratno dejstvo. Naravno, ovo se odnosi na obnavljanje licenci koje se izdaju, odnosno obnavljaju na period od sedam godina, što je pravilo (kao što je već navedeno, izuzetak su licence koje se izdaju, odnosno obnavljaju korisnicima starosne penzije na period od godinu dana).

Ukupan broj od 140 bodova, odnosno 20 bodova za zdravstvene radnike preko 70 godina starosti, mora biti skupljen iz više različitih akreditovanih programa kontinuirane edukacije.

Pod kontinuiranom edukacijom zdravstvenih radnika, u smislu Pravilnika o bližim uslovima za sprovođenje kontinuirane edukacije za zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike, podrazumeva se: 1) aktivno i pasivno učešće na stručnim sastancima, seminarima, simpozijumima, kursevima i kongresima; 2) aktivno i pasivno učešće na stručnim sastancima, seminarima, simpozijumima i kongresima koji se održavaju online putem video prenosa ili telekonferencijski; 3) objavljivanje, recenzija i uređivanje članaka u stručnim i naučnim časopisima, knjigama, odnosno publikacijama; 4) rešavanje testova, studijski boravak; i 5) usavršavanje u okviru poslediplomskih studija i zdravstvenih specijalizacija.

Vrednovanje programa kontinuirane edukacije vrši se u skladu sa članom 11. navedenog Pravilnika.  

Izuzetno, zdravstvenom radniku kome je u skladu sa propisima koji uređuju oblast rada utvrđeno mirovanje radnog odnosa, porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta, odsustvo sa rada radi posebne nege deteta ili privremena sprečenost za rad u periodu do šest meseci kumulativno u toku licencne godine, period važenja licence ostaje nepromenjen, a u postupku obnavljanja licence potrebno je da u toj licencnoj godini stekne najmanje deset bodova u postupku kontinuirane edukacije. Ukoliko je navedeno mirovanje, odsustvo ili privremena sprečenost za rad  nastupila u periodu dužem od šest meseci kumulativno u toku licencne godine, period važenja licence ostaje nepromenjen, a u postupku obnavljanja licence smatra se da je u toj licencnoj godini, zdravstveni radnik stekao dovoljan broj bodova za obnavljanje licence, nezavisno od stvarno stečenih bodova. Naravno, zdravstveni radnik podnosi nadležnoj komori dokaze o nastupanju navedenih okolnosti. Međutim, postojanja takvih okolnosti ne oslobađa zdravstvenog radnika  dužnosti da nadležnoj komori zdravstvenih radnika blagovremeno podnese zahtev za obnavljanje licence.

Odredbe Važećeg Pravilnika ne stvaraju nedoumice kada su u pitanju uslovi za obnavljanje licence. Međutim, kada je u pitanju primena odredaba Prethodnog Pravilnika prilikom obnavljanja licence,  može se kao sporno postaviti pitanje koje uslove  u pogledu kontinuirane edukacije treba da ispuni zdravstveni radnik koji je u toku jedne licencne godine samo jedan period proveo u radnom odnosu u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi? U takvom slučaju, trebalo bi shodno primeniti odredbe koje se odnose na mirovanje radnog odnosa, tako da bi zdravstveni radnik, koji je, u toku licencne godine, bio nezaposlen do šest meseci bio u obavezi da stekne minimum 10 bodova, dok u slučaju nezaposlenosti od 6 meseci i duže, isti ne bi bio u obavezi da u toj licencnoj godini ima ostvarene bodove.

Polaganje licencnog ispita

Zdravstveni radnik koji ne ispunjava  propisane uslove za obnavljanje licence, dužan je da podnese zahtev za polaganje licencnog ispita nadležnoj komori, u roku od 60 dana pre isteka licencnog perioda.

Važećim Pravilnikom je propisano da komisiju za polaganje licencnog ispita obrazuje direktor nadležne komore. Komisija je sastavljena od tri člana od kojih je jedan član iz Ministarstva zdravlja. Članovi Komisije moraju imati najmanje isti stepen stručne spreme kao i kandidat koji polaže licencni ispit. Navedeni pravilnik ne sadrži odredbe kojima se uređuju druga pitanja u vezi polaganja licencnog ispita, već je njihovo uređivanje prepušteno komorama zdravstvenih radnika.

Odlučivanje o podnetom zahtevu za obnavljanje licence

Rok u kome nadležna komora donosi rešenje o obnavljanju licence nije propisan Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, Zakonom o komorama zdravstvenih radnika ("Sl. glasnik RS", br. 107/2005, 99/2010 i 70/2017 - odluka US), niti Važećim Pravilnikom. Međutim, s obzirom da nadležna komora o izdavanju, obnavljanju i oduzimanju licence odlučuje u upravnom postupku, polazeći od člana 145. Zakona o opštem upravnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 18/2016, 95/2018 - autentično tumačenje i 2/2023 - odluka US) proizilazi da je ista dužna da donese rešenje  u roku od 30 dana od dana pokretanja postupka.

U postupku odlučivanja o zahtevu za obnavljanje licence nadležna komora je dužna da po službenoj dužnosti utvrdi da nije nastupio neki od razloga za oduzimanje licence utvrđenih članom 185. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. U slučaju da se utvrdi   da je nastupio   neki od propisanih razloga za oduzimanje licence, nadležna komora zdravstvenih radnika neće zdravstvenom radniku obnoviti licencu.

Međutim, nadležna komora će  obnoviti licencu zdravstvenom radniku nakon brisanja osude u skladu sa Krivičnim zakonikom, odnosno nakon isteka mere bezbednosti koja mu je izrečena i to nakon što takav zdravstveni radnik podnese zahtev za  obnavljanje licence, pri čemu mora da ispuni gore navedene uslove u pogledu sticanja bodova, odnosno polaganja licencnog ispita.

U postupku  odlučivanja o zahtevu za obnavljanje licence, rešenje donosi direktor nadležne komore.

U slučaju da zdravstveni radnik ne ispunjava uslove za obnavljanje licence  nadležna komora, odnosno njen direktor, deneće rešenje kojim se odbija zahtev za obnavljanje licence.

Ako je zahtev zdravstvenog radnika neuredan, odnosno ako ima nedostatke koji sprečavaju nadležnu komoru zdravstvenih radnika da postupa po njemu, ako je nerazumljiv ili nije potpun, direktor nadležne komore će, u skladu sa članom 59. Zakona o opštem upravnom postupku, u roku od osam dana od prijema  zahteva obavestiti zdravstvenog radnika - podnosioca na koji način bi trebalo da uredi isti i to u roku koji ne može biti kraći od osam dana, uz upozorenje na pravne posledice ako ne uredi zahtev u roku. Ako zdravstveni radnik ne postupi na navedeni način, nadležna komora će rešenjem odbaciti zahtev. S druge strane, ako  zdravstveni radnik uredi zahtev, smatra se da je isti od početka bio uredan. Nadležna komora će odbaciti zahtev i ukoliko isti nije  podnet u roku, u skladu sa čl. 92. st. 1. tač. 4) Zakona o opštem upravnom postupku.

Pravni lekovi

Protiv rešenja nadležne komore, zdravstveni radnik koji nije zadovoljan istim, može, u skladu sa članom 181. stav 3. Zakona o zdravstvenoj zaštiti,  izjaviti žalbu ministru  nadležnom za poslove zdravlja, pri čemu žalba ne odlaže izvršenje rešenja. Navedena žalba se, u skladu sa članom 153. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku,  podnosi u u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja.

Žalba se predaje nadležnoj komori zdravstvenih radnika za ministra nadležnog za poslove zdravlja.

Ako  nadležna komora, iz zakonom propisanih razloga, ne odbaci žalbu ili ne poništi pobijano rešenje,   niti udovolji žalbenom zahtevu, istu prosleđuje  ministru zdravlja u roku od 15 dana od prijema. Uz žalbu, nadležna komora zdravstvenih radnika prilaže spise predmeta kao i odgovor  iste na žalbu, u kome je nadležna komora dužna da oceni sve navode žalbe.

Ministar nadležan za poslove zdravlja može  da odbaci žalbu  (nije blagovremena, nije dozvoljena, koju je izjavilo neovlašćeno lice ili koja nije uređena u roku koji je odredla nadležna komora) može odbiti žalbu, poništiti rešenje u celini ili delimično i sam odlučiti o upravnoj stvari, poništiti rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, ili ga izmeniti.

Rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje se bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba. Rešenje ministra nadležnog za poslove zdravlja je konačno. Protiv istog se može pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom u roku od 30 dana od dana prijema.

Pravne posledice neobnavljanja licence

Zdravstveni radnik koji ne obnovi licencu ne može obavljati zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi.  

O neobnovljenoj licenci, nadležna komora zdravstvenih radnika odmah, a najkasnije u roku od 24 sata, obaveštava zdravstvenu inspekciju, organizaciju obaveznog zdravstvenog osiguranja i poslodavca zdravstvenog radnika kojem licenca nije obnovljena.

Bitno je navesti da je zdravstveni inspektor ovlašćen da, u vršenju inspekcijskog nadzora, zabrani obavljanje zdravstvene delatnosti zdravstvenom radniku koji nije obnovio licencu.

Što se tiče farmaceutske inspekcije čije je postojanje predviđeno odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ona do sada nije konstituisana, tako da njene  nadležnosti, između ostalog i one koji se tiču neobnavljanja licence diplomiranih farmaceuta, odnosno magistara farmacije, vrši zdravstvena inspekcija.

Najzad, ukoliko osnivač privatne prakse ne obnovi licencu, ministarstvo nadležno za poslove zdravlja donosi rešenje o zabrani obavljanja zdravstvene delatnosti u privatnoj praksi.

Na kraju, trebalo bi analizirati i suštinski najvažnije pitanje  za zaposlenog zdravstevnog radnika  koji ne obnovi licencu, odnosno da li takvom zdravstvenom radniku prestaje radni odnos u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi?

Prema odredbi člana 176. stav 1. tačka 2) Zakona o radu, zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca, ako mu je po odredbama zakona, odnosno po pravnosnažnoj odluci suda ili drugog organa zabranjeno da obavlja određene poslove, a ne može da mu se obezbedi obavljanje drugih poslova - danom dostavljanja pravnosnažne presude. Međutim, kao što je već navedeno, Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, kao posebnim zakonom, je propisano da  žalba na prvostepeno rešenje ne odlaže izvršenje rešenja, tako da suštinski, zaposleni kome nije obnovljena licenca ne ispunjava uslove za obavljanje poslova iz oblasti zdravstvene delatnosti. Dakle, zaposlenom zdravstvenom radniku će prestatiti radni odnos ako ne obnovi licencu, pod uslovom da mu poslodavac ne može obezbediti obavljanje drugih poslova.

Imajući u vidu deficitarnost broja zdravstvenih radnika, ne samo u Republici Srbiji, u slučajevima kada zdravstveni radnik ne ispunjava uslove za obnavljanje licence, niti mu se kod poslodavca  može omogućiti obavljanje drugih poslova, trebalo bi razmisliti o opciji da se istom odobri korišćenje neplaćenog odsustva za vreme  dok ne položi licencni ispit. Naravno, prethodno je neophodno da takav zdravstveni radnik podnese poslodavcu (zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi) zahtev za odobrenje plaćenog odsustva pre isteka roka važenja licence, te da ispuni uslove koji su propisani kod poslodavca u pogledu odobravanja istog. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Ivan Krneta, advokat

[1] Zdravstvena ustanova se može osnovati sredstvima u javnoj ili privatnoj svojini, u skladu sa zakonom. Zdravstvena ustanova se može osnovati kao: 1) dom zdravlja; 2) zdravstvena ustanova poliklinika; 3) apotekarska ustanova; 4) bolnica (opšta i specijalna); 5) zdravstveni centar; 6) zavod; 7) zavod za javno zdravlje; 8) klinika; 9) institut; 10) kliničko-bolnički centar; 11) univerzitetski klinički centar; 12) vojna zdravstvena ustanova ili sanitetska jedinica i ustanova u Vojsci Srbije, u skladu sa posebnim zakonom. Privatna praksa se može osnovati kao: 1) lekarska ordinacija (opšta, specijalistička i užespecijalistička); 2) ordinacija dentalne medicine (opšta i specijalistička); 3) poliklinika; 4) laboratorija (za biohemiju sa hematologijom i imunohemijom, mikrobiologiju sa virusologijom, patohistologiju sa citologijom); 5) apoteka privatna praksa; 6) ambulanta (za zdravstvenu negu i za rehabilitaciju); 7) laboratorija za zubnu tehniku.

Umesto uvoda

Ako se uporno piše o nekoj temi, govori u medijima, ističu primedbe na zakonsku regulativu, očekivano je da se izvrši bilo kakva promena, kada je već dijagnostikovan problem. Međutim, promene izostaju, a situacija se nastavlja, a možda čak i pogoršava.

Ugovor o „pp poslovima“ je rad van radnog odnosa

Pojam rada van radnog odnosa je regulisan članovima od 197. do 202. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) i postoji nekoliko vrsta ovog instituta, a među kojima je i ugovor o privremenim i povremenim poslovima.

Ugovor o privremenim i povremenim poslovima je prva vrsta ugovora van radnog odnosa i regulisana je članom 197. važećeg Zakona o radu, kojim je utvrđeno da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa:

• nezaposlenim licem;
• zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena;
• korisnikom starosne penzije.

U stavu 2 propisana je obavezna pisana forma za zaključenje ove vrste ugovora.

Članom 198. je utvrđeno da poslodavac može ovaj ugovor zaključiti i sa licem koje je član omladinske ili studentske zadruge u skladu sa propisima o zadrugama. Privremeni poslovi su kratkotrajni, kontinuirani poslovi (setva, žetva, branje plodova, anketiranje...). Povremeni poslovi su kratkotrajni poslovi koji se ne obavljaju u kontinuitetu, već s vremena na vreme (protivgradna zaštita, izrada sajamskih štandova, održavanje reda na sportskim priredbama...). Ova vrsta ugovora najbliža je radnom odnosu jer postoji obaveza uplate doprinosa – penzijskog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

Za ovu vrstu ugovora propisana je kao obavezna pisana forma, kao i da se njihovim zaključenjem ne zasniva radni odnos, te da zaposleni zaključenjem ovih ugovora nemaju prava koja imaju zaposleni koji zasnivaju radni odnos. U pogledu forme, ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključuje se u pisanom obliku i sadrži: vrstu i opis poslova koji su predmet ugovora, trajanje tj. period na koji se ugovor zaključuje, mesto i način izvršenja posla, visinu naknade za obavljeni rad, uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Može se ugovoriti i isplata naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, naknade za ishranu u toku rada, o čemu odlučuje poslodavac u skladu sa opštim aktom i svojim finansijskim mogućnostima, pri čemu ne postoji njegova obaveza isplate navedenih troškova, već je isplata pedviđena kao mogućnost. Pored toga, ugovorom mogu biti predviđeni uslovi i razlozi usled kojih poslodavac može otkazati ovaj ugovor i pre isteka roka na koji je zaključen. Najvažnija karakteristika ove vrste ugovora je da ne mogu prerasti u radni odnos (tzv. „preobražaj“  radnog odnosa na neodređeno vreme, član 37.  stav 6 Zakona o radu). Tačnije, zakonom nije predviđena takva mogućnost.

Prednost u odnosu na ugovor o radu

Što se tiče prednosti zaključenja ovakve vrste ugovora, može se reći da ih više ima poslodavac nego angažovano lice - iako postoji potreba da se obavi određeni posao i ta potreba je privremenog karaktera, poslodavcu omogućava završetak posla bez nepotrebnog zapošljavanja radnika i obaveza iz radnog odnosa koje za poslodavce proizilaze (osim prijave nadležnim fondovima i isplate zarade i razni troškovi i prava – godišnji odmor, bolovanja, porodiljska odsustva...), a posao će se svakako završiti. Za zaposlene to je privremeno obezbeđenje naknade za život, bez budućnosti i bez planiranja, dok traje potreba, kako kaže definicija samog instituta.

Zloupotreba navedenih ugovora

Gde god je predviđena upotreba, tu je i zloupotreba, naravno. Tako je i sa zaključenjem ugovora o privremenim i povremenim poslovima. U pravnoj teoriji „zloupotreba prava je svako vršenje prava protivno njegovom cilju zbog koga je ustanovljeno“. U oblasti radno-pravnih odnosa, zloupotrebu prava mogu vršiti i poslodavac i zaposleni, stvarajući privid zakonitog postupanja. Ovo se dešava u situacijama kada kod poslodavca postoji stalna potreba za obavljanjem određenog posla, a ipak umesto ugovora o radu poslodavci zaključuju ovu vrstu ugovora za sistematizovana radna mesta i za poslove iz svoje osnovne delatnosti.

Po ličnom saznanju autorke teksta, ovakva vrsta ugovora se zaključuje u pojedinim državnim organima, što generalno nije problem i u skladu je sa zakonom. Ali, često se, nažalost, dešava da su pojedinci angažovani godinama na „PP“ poslovima, sa različitim rešenjima, ali da obavljaju konstantno iste poslove, za kojima postoji stalna potreba. U nadi da će neko primetiti njihov marljiv rad, vredno i odgovorno se često trude više od ostalih, a bez prava i pogodnosti koje donosi radni odnos (bolovanje, godišnji odmor...), očekujući zaključenje bar ugovora o radu na određeno vreme. U nekim slučajevima se nakon dugogodišnjeg rada na privremenim i povremenim poslovima, ponekad zaključi i „pravi“ ugovor o radu, ali se češće dešava da angažovanje istekne i sav trud bude uzaludan.

Povećan obim posla može trajati određeni period, što je karakteristično uglavnom za poslove proizvodnje. U javnim službama, a naročito državnim organima, zaista je neuobičajeno da se konstantno pojavljuju poslovi koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Postavlja se logično pitanje – o kakvim se „sezonskim“ ili „iznenadnim“ poslovima radi?

Kako se zaštititi od zloupotrebe?

Trenutno, jedini mogući vid zaštite je sudska zaštita. U sudskoj praksi se najčešće tužbom traži utvrđenje da su ugovori o privremenim i povremenim poslovima ili ugovori o delu (najčešći slučaj zloupotrebe su ove dve vrste ugovora) – fiktivni i da nisu zaključeni u skladu sa svrhom koja je zakonom propisana, već da se suštinski radi o ugovorima o radu, te zahtevaju da im se i priznaju sva prava iz ugovora o radu kao i pravo i mogućnost primene člana 37. stav 6 Zakona o radu (tzv. „preobražaj“ u radni odnos na neodređeno vreme).

Novija sudska praksa (kada je javni sektor u pitanju)

Imajući u vidu noviju sudsku praksu, može se zaključiti, da je u javnom sektoru naročito poslednjih godina od primarnog značaja upotreba Zakona o budžetskom sistemu kao leks specialisa, te Vrhovni sud u jednoj od takvih odluka donetih po reviziji, između ostalog navodi da “...Nižestepeni sudovi su odlučujući o zahtevu tužioca primenili odredbe Zakona o radu, ali nisu imali u vidu da se u odnosu na tuženog (JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“) kao korisnika javnih sredstava, primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu. Odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upraženjenih radnih mesta, su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme, kako je to propisano članom 105. Zakona o budžetskom sistemu...“ (Odluka Vrhovnog suda Srbije - 4221/2023 od 29.11.2024. godine).

Takođe, u odluci iz 2025. godine, Vrhovni sud je istog stava – „...Tuženi (JP „Elektroprivreda Srbije“) je javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu ("Službeni glasnik RS", broj 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13 i 63/13 - ispravka), spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama navedenog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 ... 149/2020), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2016. godine i zatim zabrana važi za svaku narednu godinu, sve do 31.12.2020. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.... odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je korisnicima javnih sredstava propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta (osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog tela Vlade) predstavljaju lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu...“  (Odluka Vrhovnog suda Srbije - Rev2 3371/2023  od 22.01.2025. godine).

Sudska praksa se inače može uzeti u obzir samo u slučajevima kada je došlo do sudskog spora. Važno je napomenuti da u velikom broju slučajeva ne postoji sudski epilog, angažovani rade po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, kako bi obezbedili egzistenciju za sebe i porodicu, bez ideje, a bogami i hrabrosti da bar pokušaju da se zaštite od zloupotrebe.

I rezime za kraj

Očigledno, može se zaključiti da ne postoji adekvatna zaštita od zloupotrebe ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Možda je jedini način izmena Zakona o radu u ovom delu, gde će se preciznije navesti uslovi za zaključenje ovakve vrste ugovora, u kojoj tačno oblasti i za koje konkretne poslove (na primer – u oblasti poljoprivrede, dok traje sezona branja određenog voća i slično). Tada bi i inspekcije rada lakše utvrđivale da li se zakon poštuje ili ne, jer bi se „PP“ poslovi konkretizovali kako po oblastima gde se mogu zaključiti, tako i po samom opisu poslova. Nažalost, u ovom slučaju - što opštija odredba, to je šire i tumačenje, a kod šireg tumačenja, najčešće se nađe način da poslodavac obezbedi radnu snagu, a sačuva novac koji bi po prirodi stvari morao uložiti u ostvarenje prava ove „radne snage“ da je zaključio ugovor o radu. Ali, dok ne bude volje u društvu da se promene odnosi prema zaposlenima i da oni budu – bogatstvo, a ne robovi, nema nade u bolje sutra. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Jelena Janković - Sudija Osnovnog suda u Kragujevcu, predsednik Odeljenja za radne sporove

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa

Karikatura, parodija i satira bi trebalo da budu otelotvorenje slobode mišljenja, dašak vazduha zbog kog čovek živi, a nevidljivi lanci ne zvekeću tako jako. Međutim sve ima granice...a one su tako često iscrtane tanano i na klizavom terenu, pogotovo - u pravu!

Zakon o autorskom i srodnim pravima u čl. 54a st. 1 dozvoljava slobodnu preradu autorskog dela, ako se radi o parodiji ili karikaturi, ako to ne stvara zabunu ili ne može dovesti do stvaranja zabune u pogledu izvora dela.

Parodija je izvedeno autorsko delo stvoreno sa ciljem da ismeje orginalno autorsko delo ili činioce tog dela kroz humor, satiru ili ironiju.

Ovo zakonsko ograničenje autorskog prava predviđeno je sa razlogom:

• Niko ne voli da bude predmet ismevanja ( a autori su često sujetne osobe, pogotovo u odnosu na svoje delo);
• Parodija podrazumeva korišćenje autorskog dela, te bez ovog zakonskog ograničenja i dozvolu autora ( koju nikad ne bi dobili);
• Ovim ograničenjem na uštrb autorskih prava daje se prostor slobodi mišljenja, ruši se cenzura i negira se gušenje autorskih sloboda;
• Parodija orginalnog autorskog dela predstavlja novo autorsko delo ( autori bi trebalo da imaju razumevanja za kolege autore i za umetničku slobodu i ograničenja koja pospešuju širenje umetnosti);

Gde je granica između nedozvoljenog korišćenja autorskog dela i parodije koja bi bila dozvoljena? (pogotovo u okviru obrade muzičkih dela i ekonomskog iskorišćavanja pod plaštom parodije).

Granica je definisana u samom članu zakona i referiše se na zabunu ili potencijal da se stvori zabuna. To je već pitanje za svaki konkretan slučaj, ali po mom mišljenju, parodija bi trebalo:

• da ispuni određene elemente da bi se mogla smatrati parodijom (prizvuk komičnosti, pokušaj humora, prerada koja će očigledno biti lišena ozbiljnosti);
• da se na prvi pogled, bez ikakve nedoumice u očima prosečnog gledaoca oslikava razlika između orginala#parodije orginala;

Postavlja se pitanje i kolizije zakonskog ograničenja i odredbe iz čl. 18 Zakona o autorskom I srodnim pravima koja u okviru korpusa moralnih prava daje pravo autoru da se suprostavi nedostojnom iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegov ugled ili čast.

Poznajući autore, iz njihovog subjektivnog ugla to će gotovo uvek biti slučaj. (uglavnom opravdano)

Kome dati prednost?

Ako se parodija( npr. recital pesnika koji se nalazi u čitankama) izvodi u rijaliti programu, smatram da bi pesnik opravdano mogao da se pozove na čl. 18. Da li bi se sud složio sa mnom, pitanje je tumačenja.

Zanimljivo je i pitanje SATIRE, koja u sebi sadrži više kritike nego parodija i ima širi društveni kontekst i veću dozu ozbiljnosti, a u okviru zakonskog rešenja možemo je posmatrati jedino kao podvrstu parodije.

Kao autor i pripadnik slobodne profesije, smatram da je sloboda pri vrhu lestvice ljudskih vrednosti. Ali, gde je granica?

Da li se autori (pre svega pojedinih TV emisija) mogu  osloboditi odgovornosti, isticanjem na kraju emisije poruke u trajanju od nekoliko sekundi - ,,u pitanju je satira/parodija" ?

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Filip Bošković, advokat

U savremenoj poslovnoj praksi, društvo sa ograničenom odgovornošću (DOO) važi za dominantan i “siguran” pravni okvir za poslovanje. U osnovi tog modela stoji pravilo: članovi DOO ne odgovaraju lično za obaveze društva. Ipak, prava poslovna realnost pokazuje da ta odgovornost, iako ograničena - nije bezuslovna. Zakon o privrednim društvima - ZPD ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019, 109/2021 i 19/2025) poznaje situacije u kojima članovi DOO, a naročito tzv. kontrolni članovi, ipak mogu odgovarati ličnom imovinom. U ovom tekstu analiziramo kada i kako dolazi do “probijanja” zaštitne granice koju DOO formalno nudi.

Gde prestaje ograničenje?

Osnovni princip obavljanja delatnosti u formi društva sa ograničenom odgovornošću (DOO) jeste odvojenost pravne ličnosti društva od ličnosti njegovih članova. To znači da za obaveze DOO odgovara samo društvo svojom imovinom, a ne njegovi članovi. Međutim, ZPD predviđa izuzetke. Najpoznatji je, svakako, institut probijanja pravne ličnosti. To je mehanizam koji pravni poredak koristi da zaštiti poverioce od zloupotreba i simulacija u poslovanju.

Kada dolazi do probijanja pravne ličnosti?

Član DOO može odgovarati lično u sledećim slučajevima (član 18. ZPD):

• ako koristi društvo da bi postigao cilj koji mu je zabranjen zakonom;
• ako imovinu društva koristi kao svoju;
• ako koristi društvo ili njegovu imovinu za oštećenje poverilaca;
• ako radi sticanja koristi za sebe ili treća lica umanji imovinu društva, iako je znalo ili moralo znati da društvo neće moći da izvršava svoje obaveze.

U svim tim situacijama, “diže se veo” pravne ličnosti i ulazi se na teren neograničene odgovornosti člana DOO za obaveze društva. To znači da poverilac društva može podneti tužbu protiv člana kako bi ostvario svoja prava. Međutim, poverilac to pravo mora iskoristiti u roku od šest meseci od dana saznanja za zloupotrebu, a najkasnije u roku od pet godina od dana zloupotrebe, a u slučaju da potraživanje poverioca nije dospelo u trenutku saznanja za zloupotrebu, rok od šest meseci počinje da teče od dana dospeća potraživanja. Pritom, teret dokazivanja da je do probijanja pravne ličnosti zaista i došlo leži na tužiocu.

Ovaj institut ne može se primeniti ako je nad privrednim društvom pokrenut stečajni postupak, što potvrđuje u sudska praksa (više o tome: Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Gž 2239/19 od 27. 5. 2020. godine).

Šta se dešava kada se DOO obriše iz registra?

Članovi DOO neretko veruju da su brisanjem društva iz Registra privrednih subjekata koji vodi Agencija za privredne registre prestali svi “problemi”. Međutim, za odgovornost člana društva nakon brisanja iz registra bitan je razlog brisanja.

Brisanje nakon prinudne likvidacije

Ukoliko dođe do brisanja društva usled sprovođenja postupka prinudne likvidacije (razlozi za pokretanje postupka prinudne likvidacije propisani su odredbama člana 546. ZPD) - kontrolnom članu predstoje novi izazovi. Tada se, prema zakonu, aktivira lična, neograničena i solidarna odgovornost kontrolnog člana društva - dakle onog koji ima više od 50% prava glasa i faktički upravlja poslovanjem. Zakon poveriocima daje rok od tri godine od dana brisanja društva iz registra da potražuju svoja potraživanja direktno od kontrolnog člana. To znači da čak i kada društvo više ne postoji, obaveze ostaju i mogu pasti na lična leđa nekadašnjeg većinskog člana. Ovo je naročito problematično s obzirom na to da kod nas posluje i veliki broj jednočlanih društava sa ograničenom odgovornošću, dok je sama forma društva sa ograničenom odgovornošću kod nas najčešći oblik organizovanja poslovanja. S druge strane, ostali članovi društva sa ograničenom odgovornošću u slučaju prinudne likvidacije odgovaraju samo do visine primljenog tzv. likvidacionog ostatka - imovine koja je preostala nakon sprovedenog postupka prinudne likvidacije. Međutim, u praksi likvidacioni ostatak kod prinudne likvidacije najčešće i ne postoji.

Brisanje nakon dobrovoljne likvidacije

Kod dobrovoljne likvidacije, koja se sprovodi kada je društvo solventno, na osnovu odluke skupštine članova društva s ograničenom odgovornošću, likvidacioni ostatak najčešće postoji. Za razliku od prinudne likvidacije, ovde su i posledice drugačije pa svi članovi društva, uključujući i kontrolnog člana, odgovaraju samo do visine primljenog likvidacionog ostatka. Rok u kome poverioci mogu zahtevati namirenje potraživanja iznosi, takođe, tri godine od dana brisanja društva iz registra.

Zaključak: Od pravne forme ne treba praviti štit protiv prava

DOO zaista nudi određeni stepen zaštite članova. Međutim, taj štit nije namenjen da pokriva nesavesno poslovanje, zloupotrebu imovine društva, niti izbegavanje odgovornosti. Poslovanje preko DOO ne može se shvatiti kao garancija lične sigurnosti. Naprotiv, članovi, naročito oni koji upravljaju, moraju svesno voditi računa o zakonitosti i transparentnosti, jer pravna forma ne može zaštititi od posledica ličnog ponašanja.

Takođe, potrebno je voditi računa o tome da prinudna i dobrovoljna likvidacija proizvode različite posledice po odgovornost članova društva. To je naročito značajno prilikom nastavljanja izvršnih postupaka koji su se vodili protiv privrednog društva.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Marijana Marjanović, advokat u Zajedničkoj advokatskoj kancelariji PLS

Anti-poaching klauzule (zabrana preuzimanja zaposlenih) u srpskom pravu: Pravna siva zona sa potencijalnim rizicima

U poslovnoj praksi sve češće se srećemo sa tzv. anti-poaching klauzulama – odredbama kojima se ugovorne strane obavezuju da neće zapošljavati zaposlene druge strane tokom ili nakon prestanka poslovne saradnje.

Iako se na prvi pogled ove klauzule čine logičnim mehanizmom zaštite poslovnih interesa, pravni okvir za njihovu primenu u Srbiji – kao i u mnogim drugim jurisdikcijama – nije do kraja jasan. U ovom kratkom tekstu osvetlićemo kada i kako se anti-poaching klauzule koriste, koje su njihove prednosti i rizici, i zašto firme treba pažljivo da razmotre njihovo uključivanje u ugovore.

Šta su anti-poaching klauzule?

Anti-poaching klauzule su ugovorne zabrane međusobnog "preotimanja" zaposlenih – tipično uz vremensko ograničenje (npr. 6 ili 12 meseci od okončanja ugovora, ali ponekad i više godina). Najčešće se pojavljuju u ugovorima o ustupanju zaposlenih, ugovorima o pružanju usluga (npr. IT outsourcing), franšiznim i joint venture ugovorima.

Cilj je jasan: sprečiti da jedna strana zaobiđe drugu i angažuje direktno ljude u koje je prethodno ulagano – kroz selekciju, obuku ili razvoj specifičnih veština. Ovo posebno u situaciji kada zaposleni koji rade na izvršenju ugovornih obaveza predstavljaju bitan element ugovora.

Problem: Ograničavanje tržišta rada

Iako poslovno opravdanje može postojati, pravna dilema je dublja. Anti-poaching klauzule mogu biti posmatrane kao restriktivne jer: (i) ograničavaju pravo radnika da slobodno biraju poslodavca; (ii) potencijalno smanjuju tržišnu cenu rada; (iii) predstavljaju dogovor o "podeli" tržišta radne snage – što je suprotno pravilima konkurencije. Navedeno je posebno izraženo ako se radi o poslodavcima sa velikim tržišnim udelima.

U EU praksi, Evropska komisija je već sankcionisala horizontalne anti-poaching sporazume između konkurenata kao oblike zabranjenog ograničenja konkurencije.

Postoje situacije kada se u pojedinim jurisdikcijama može smatrati da su ovakve odredbe legitimne, što će na primer biti slučaj ako se radi o sporednoj (pratećoj) odredbi u poslovnom odnosu (joint venture, franšiza i sl.), i ako postoji odgovarajuće poslovno opravdanje za ovu vrstu ograničenja.

Pravni okvir u Srbiji

U našem pravu anti-poaching odredbe nisu izričito regulisane. Mogu se posmatrati kao suprotne ustavnom pravu na rad, ali i kao restriktivan sporazum kojim se deli tržište rada. Sa druge strane, može se prizvati načelo slobode ugovaranja, kao i potreba da se zaštite određena specifična ulaganja (npr. u ljudski kapital). Čak i ako se poslovni interes zaštite ulaganja u ljudski kapital prihvati kao legitiman, može se argumentovati da se ovaj cilj može postići primenom klauzula zabrane konkurencije prema zaposlenima, koje su izričito regulisane radno-pravnim zakonodavstvom i dopuštene pod zakonom definisanim uslovima.

U praksi, pravna ocena anti-poaching odredbi zavisiće od više faktora: da li su deo šire poslovne saradnje (npr. kao sporedna odredba); trajanje i obim zabrane (vremensko i teritorijalno); tržišna snaga ugovornih strana; legitimni interes koji se štiti (npr. ulaganje u ljudski kapital).

S obzirom da ne postoji ustaljena sudska praksa ni zvanična mišljenja državnih organa, svaka situacija zahteva individualnu pravnu procenu.

Šta firme treba da znaju u praksi?

Ako vaša firma razmatra da uključi anti-poaching klauzulu u neki ugovor (ili vam je druga strana to već predložila), preporučuje se sledeće:

• Razmislite o poslovnom opravdanju: Da li imate ulaganje u zaposlene koje je realno potrebno zaštititi?
• Procena proporcionalnosti: Da li je zabrana umerena po trajanju i obuhvatu?
• Razmislite o alternativama: Možda bi klauzula o zabrani konkurencije prema zaposlenima ipak bila adekvatna i lakša za sprovođenje.
• Budite svesni rizika: Ako se klauzula ospori, postoji mogućnost da bude proglašena ništavom, pa čak i da izazove sankcije u oblasti konkurencije, naročito ako su ugovorne strane konkurenti sa značajnim tržišnim udelima.

Zaključak: Koristite oprezno i uz pravni savet

Anti-poaching klauzule mogu biti korisno sredstvo zaštite, ali su istovremeno pravno osetljive. U zavisnosti od konteksta, mogu biti i ništave, ili čak kažnjive. S obzirom da je ova tematika u određenoj „sivoj zoni“, u praksi bi trebalo obratiti pažnju u kojim situacijama i na koji način se anti-poaching klauzule mogu koristiti, te kako da se u najvećoj mogućoj meri zaštite legitimni poslovni interesi, a ujedno minimizuje rizik od negativnih posledica. Upravo zato, pre nego što ih uključite u ugovor, posavetujte se sa pravnikom koji razume ne samo radno pravo, već i propise konkurencije. Pravilno formulisan ugovor može zaštititi vaše interese – ali nestručno postavljena zabrana može izazvati više štete nego koristi.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Damjan Despotović, advokat - partner u Zajedničkoj advokatskoj kancelariji DNVG

Na osnovu naših iskustava u radu sa klijentima iz Srbije došli smo do zaključka da je, osim u pojedinim slučajevima, znanje o intelektualnoj svojini i pogotovo njenoj primeni u praksi na nezavidno niskom nivou (razlozi za ovakvo stanje su mnogi, i diskusiju o ovoj temi ću ostaviti stručnijim od sebe). Shodno tome kako kritika nečega čega nema nije smislena, ovaj članak je koncipiran kao pet kratih poglavlja kao uvod u ovu tematiku.

Intelektualna svojina kao deo proizvoda.

Intelektualna svojina mora da ima svoju svrhu u sklopu neke šire ideje, tj. zamisli. Ako želite da plasirate neki proizvod, bilo bi poželjno da osmislite koji elementi vašeg proizvoda vas čine prepoznatljivim, jedinstvenim i primamljivim za kupca. Da li se tu radi o žigu (popularno brend), industrijskom dizajnu (npr. jedinstvenim oblikom i bojom flaše koja će kupcu iskomunicirati sadržaj vašeg proizvoda i pre nego pogleda etiketu)  i/ili patentu (konkretnom rešenju nekog tehničkog problema) zavisi od velikog broja faktora koji se razlikuju od slučaja do slučaja. Ona, intelektualna svojina, mora biti smisleno integrisana u vašu strategiju, i ne sme biti cilj za sebe. Na kraju dana intelektualna svojina je ništa drugo nego jedno sredstvo posredstvom koga ostvarujete neki vid finansijske dobiti.

Patent kao stabilizator dugoročnog poslovanja.

Svedoci smo da se u poslednjih dvadeset godina mnogo toga promenilo, i na horizontu izgleda da bura ne jenjava (veštačka inteligencija i njena primena u industriji). Način na koji poslujemo danas nije isti kao jučerašnji i neće biti isti kao i sutrašnji. Jedna od funkcija intelektualne svojine jeste dugoročna stabilizacija modela poslovanja, na primer posredstvom kratkoročnih (u trajanju do 20 godina) monopola na tehničke inovacije u vidu patenta. Nije lako doći do ovog dostignuća, ali ono jeste ostvarljivo.

Početničke greške u koracima

U svetu koji jako intezivno i brzo komunicira veoma često se nepotrebno dele informacije na javnim portalima, časopisima i konferencijama a tek naknadno se razmišlja o posledicama. Kada se jedan pronalazak objavi u nekom naučnom časopisu, jutjub videu ili sličnom javnom glasilu vaš pronalazak ulazi u stanje tehnike i time nije više patentabilan. Ova činjenica se čini trivijalnom ali je ona nepoznanica kod velikog broja pojedinaca koji se bave naučno istraživačkim radom i/ili razvojem u industriji.

Ušteda i usmeravanje razvoja upotrebom intelektualne svojine.

U nešto zrelijim sistemima, koji zaštitu svojih pronalazaka delom vide i u intelektualnoj svojini, patentni inžinjeri su uključeni u proces razvoja proizvoda. Ovo ima smisla ako se uzme u obzir da je zaštita uslovljena postojanjem ili nepostojanjem sličnog rešenja na tržištu, naučnim radovima ili javno dostupnim bazama podataka. Neretko se dešava da  konačni proizvod bude analiziran tek nakon što dostigne neku svoju zrelu fazu i da se ispostavi da već postoji isti ili sličan proizvod. Cena analize proizvoda je ista ili slična tokom i na kraju razvojnog proizvoda, ali rizik kojem se izlažete tako što analizirate proizvod u svojoj zreloj fazi znatno veći. Izgubili ste manevarski prostor koga ste možda na početku razvoja i imali.

Intelektualna svojina kao nematerijalno dobro i poslovni rizik.

Na intelektualnu svojinu se uopšteno gleda kao na trošak, a ne kao na potencijalnu investiciju. Ta percepcija verujem proističe iz njenog statusa „nematerijalnog dobra“, kojoj je teško dodeliti vrednost pre nego li proizvod izađe na tržište. Pa čak i kad izađe na tržište ostaje upitno u kojoj meri ona doprinosi uspehu proizvoda. Mi toj problematici pristupamo sa aspekta rizika poslovanja. U suštini svaki poduhvat u poslovanju jeste rizik, pa je tako i intelektualna svojina rizik - novac se ulaže a ishod je neizvestan. I kao i svaki rizik i ovi rizici se mogu umanjiti ali ne i u celosti otkoloniti.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: dr Ilija Pješčić, konsultant

S obzirom na to da uslovi rada na otvorenom tokom letnjih meseci, posebno kada temperature prelaze 36°C, predstavljaju dodatni rizik za bezbednost i zdravlje zaposlenih i ostalih lica koja obavljaju rad na otvorenom, neophodno je posebno prilagoditi organizaciju rada u takvim uslovima.

Ova potreba posebno se odnosi na zaposlene u sektorima poput građevinarstva, poljoprivrede, komunalnih delatnosti, saobraćaja, rudarstva, kao i na radnike vanrednih službi – vatrogasce, policajce, medicinsko i vojno osoblje.

Iako zakon ne propisuje izričitu zabranu rada pri visokim temperaturama, još 2007. godine Vlada Republike Srbije donela je Preporuku da se tokom najtoplijeg dela dana, od 11.00 do 16.00 časova, organizuje rad tako da se izbegne obavljanje teških fizičkih poslova i izlaganje direktnom sunčevom zračenju, ukoliko to priroda posla dozvoljava.

Prema Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu, kao i pratećim pravilnicima, poslodavci su obavezni da identifikuju rizike po zdravlje i bezbednost zaposlenih koji rade na otvorenom, te da preduzmu odgovarajuće mere zaštite.

Procena rizika mora uključivati:

• radnu sredinu,
• klimatske uslove,
• fizičke napore,
• lične karakteristike zaposlenih, kao što su starost i zdravstveno stanje.

Cilj ovih procena i mera je sprečavanje štetnih posledica kao što su dehidratacija, iscrpljenost, toplotni udar i druge komplikacije po zdravlje.

Smernice za bezbedan i zdrav rad na otvorenom pri visokim temperaturama, koje je izradila Uprava za bezbednost i zdravlje na radu, sadrže jasna uputstva za pravilno planiranje, obuku i sprovođenje mera u cilju izbegavanja ili ublažavanja toplotnog stresa.

U skladu sa ovim smernicama, poslodavac je dužan da obezbedi:

• Organizacione mere: preraspodelu posla, rad u smenama, češće pauze, prostor za odmor u hladu;
• Tehničke i zdravstvene mere: ventilaciju, klimatizaciju, lokalne štitnike od toplote, automatizaciju fizički zahtevnih poslova, dostupnost prve pomoći;
• Obezbeđivanje dovoljne količine vode, bezalkoholnih napitaka, kao i napitaka sa elektrolitima kod dugotrajnog znojenja;
• Obuku zaposlenih za pružanje prve pomoći i prepoznavanje simptoma toplotnog stresa;
• Zaštitnu opremu i odeću, uključujući i opcione sisteme za lično hlađenje tokom pauza.

Takođe, prema Pravilniku o načinu i postupku procene rizika na radnom mestu i u radnoj sredini poslodavac mora dokumentovati sve procene i predviđene mere, a radna mesta moraju biti organizovana tako da štite zaposlene od nepovoljnih vremenskih uslova.

Sa druge strane, zaposleni ima pravo, ali i obavezu da se upozna sa svim informacijama koje mu poslodavac dostavlja. On je u obavezi da koristi propisanu zaštitnu opremu i da odmah prijavi sve simptome nelagodnosti ili potencijalne opasnosti – kako za sebe, tako i za druge zaposlene – kako bi se izbegao rizik od ozbiljnih posledica po zdravlje i bezbednost.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Preuzeto sa Unije poslodavaca Srbije

Statistički gledamo većina startup-a osudjena je na propast. Neretko zbog nedovoljne informisanosti naročito u pogledu načina finansiranja odnosno investiranja, ali i po pitanju drugih segmenata i zbog toga što nisu svoje odnose regulisali odredjenim sporazumima/ugovorima na vreme, a što može da se ispostavi kao loša praksa kada do odredjenih nesuglasica i problema naknadno dodje. Zbog ovoga, odlučili smo se da se više posvetimo temi startup-a, naročito onima koji su okrenuti IT industriji i posebno u pogledu odnosa medju licima koja su akteri neke od početnih faza prilikom pokretanja startup-a i/ili onih koji će se naknadno pojaviti.

Pismo namere (Letter of Intent tzv. LoI) - Pismo o namerama nije zakonski obaveznan, ali je jako poželjan i koristan. To je neformalan sporazum, ugovor ili čak može se reći predugovor koji omogućava potencijalnim poslovnim partnerima da unapred definišu osnovne smernice svojih budućih poslovnih odnosa, s ciljem da se izbegnu komplikacije u slučaju da se poslovna ideja pokaže uspešnom.

Ovo je izuzetno koristan instrument, jer omogućava testiranje same osnovne ideje, definisanje narednih koraka ka njenoj realizaciji, ali i proveru posvećenosti i ozbiljnosti onih koji bi trebalo da učestvuju u njenoj implementaciji. Njime možete definisati sve što kasnije možete preneti na osnivački akt firme, kao što je npr. ko će biti osnivači, koji će biti njihovi udeli, kupovinu domena, vlasnika budućeg projekta (ako je projekat već započet), itd.

Kako potencijalni poslovni partneri ili budući vlasnici nisu još osnovali svoj startup pa on ne postoji kao pravno lice, ovim dokumentom se definišu unapred buduća prava, obaveze i odgovornosti koji se mogu preneti na buduće osnovani startup.

Sporazum među članovima startup-a

Prilikom sastavljanja dokumenata pre ili tokom osnivanja startup-a jako je korisno da imate sporazum među članovima startup-a. Ovaj dokument pandan ne pismu namera u fazi pre osnivanja startup-a. Njegova svrha je slična, ali sadržina se razlikuje obzirom na novonastale odnose, prava, obaveze i odgovornosti koje se javljaju nakon osnivanja startu-a. Ovaj sporazum nije zakonski obavezan, ali je od izuzetnog značaja za odnose među članovima i odnose članova i investitora tokom postojanja i rada startup-a. Nebrojano je situacija kada su se sudski sporovi pokretali upravo u onom polju, a sve jako otežava ako ovi odnosi nisu precizno definisani unapred sporazumom. Sve ovo stavlja vas u nezavidan položaj da strepite od sudske odluke i stava suda, što povlači i mnoge finansijske posledice. Zato je mnogo pametnije, efikasnije i ekonomičnije ovo sve predvideti unapred kada su odnosi među članovima i investitorima dobri i kada će se do dogovora oko ovih pitanja mnogo lakše doći.

Sporazum o medjusobnim odnosima između članova nemojte mešati sa osnivačkim aktom. Osnivački akt je zakonski obavezan dokument i bez njega pred državnim organima ne može osnovati svoj startup, ali njegova svrha je sasvim drugačija i on sadrži samo površno elemente koji su neophodni državnim organima kako bi Vas uveli u svoje registre i procedure rada.

Ovaj sporazum definisan je i našim Zakonom o privrednim društvima, i jako je čest u praksi naših kompanija, naročito kod startup kompanija, upravo zbog njihove specifičnosti nastanka i rada.

Pravna forma startup-a

O ovome je već bilo više reči u našim pravnim blogovima Osnivanje startup kompanije u Srbiji – prvi koraci i Kakva“firma“ vam je potrebna za obavljanje delatnosti?

Međutim, ono što je najčešće u praksi je da se startup u Srbiji  osniva uglavnom u pravnoj formi DOO, a jako retko u formi preduzetnika. Postoje i opcije da se startup osnuje i u drugoj državi pa se u Srbiji reguliše rad na treći način.

Vesting - Vesting je koristan instrument za startape koji žele da osiguraju da se udeli dodele na pravičan način i da ključni ljudi ostanu posvećeni razvoju i uspehu kompanije, bez obzira na to koliko vremena je prošlo od početka njihovog angažovanja.

To je proces koji se često koristi u startapima kako bi se motivisali osnivači, zaposleni i ključni saradnici da ostanu angažovani i posvećeni dugoročnom uspehu kompanije. U osnovi, vesting se odnosi na raspodelu vlasničkih udela (najčešće u obliku akcija ili udela) koja se postepeno stiče tokom određenog vremenskog perioda. To znači da oni koji dobijaju udela u startapu ne postaju automatski njihovi vlasnici, već stiču pravo na njih tek nakon što prođe određeni vremenski period i ispunjeni su određeni uslovi.

U startapima, vesting se koristi kako bi se osigurala dugoročna posvećenost ključnih članova tima. Drugo, zaposleni koji dobijaju opcije na akcije takođe često podležu vesting aranžmanima. Treće, vesting takođe pomaže u smanjenju mogućih nesuglasica među osnivačima, zaposlenima i investitorima. Pored toga, vesting može biti koristan i u situacijama kada firma prođe kroz promene, kao što su prodaja ili preuzimanje.

Ostali ugovori pre osnivanja ili prilikom osnivanja startup-a

Ovi ugovori nije prisutni kod svih startup kompanija, ali se često pojavljuju, pa ćemo pomenuti neke od njih i reći nešto više o njima

Ugovori sa korisnicima - U većini slučajeva, startapi koji razvijaju aplikacije za pristup putem interneta (remote access) sklapaće tzv. cloud ugovore sa svojim korisnicima. Ovo je važno napomenuti jer se cloud ugovori značajno razlikuju od ugovora o pružanju profesionalnih usluga, jer u ovom slučaju ne dolazi do prenosa vlasništva nad intelektualnom svojinom, niti do dodeljivanja licence (najčešće ToU ili ToS). Ova vrsta ugovora uglavnom definiše prava korišćenja licence, privatnost i zaštitu podataka, uslove plaćanja, održavanje, odgovornosti, intelektualnu svojinu itd.

Opšti uslovi korišćenja (click-wrap ili browse wrap ugovori) – ovo je ugovor ili pravilnik koji je javno dostupan i koji na jedinstven način reguliše odnos sa većim brojem korisnika i sve specifičnosti koje se odnose na korišćenje Vašeg sajta. Medjutim, ovo se ne odnosi samo na korišćenje sajta, već sve češće ovim pravilnikom reguliše se i način korišćenja usluga koje se putem sajta pružaju ili kupovina proizvoda koje se kupuju putem sajta.

Svrha ovog pravilnika je zaštita Vašeg poslovanja, sadržaja koji se na sajtu objavljuje, zaštita Vaših prava i obaveza, ali i zaštita Vaših korisnika i sadržaja koji oni mogu postavljati na Vašem sajtu.

Za razliku od Politika privatnosti koje su obavezne na sajtu, ovaj document nije obavezan, ali je prilično koristan jer na jedinstven način reguliše prava, obaveze i odgovornosti odnosno Vaš odnos sa klijentima, i smanjuje rizik od neprijatnih situacija na koje možete da naiđete u budućnosti sa klijentima.

Ugovor o poverljivosti (NDA) – Ovaj ugovor je jedan od obaveznih ugovora koje morate imati kako bi ste njime uredili odnose sa osnivačima, poslodavca i zaposlenih u startup-u, odnose sa ugovaračima odnosno eksternim saradnicima i sa svim trećim licima. Ovaj ugovor ima ključnu ulogu u zaštiti najvrednijih resursa vašeg poslovanja. S obzirom na to da može odlučiti o budućnosti vaše firme, njegov značaj je neprocenjiv.

Osim ovih, postoji niz drugih dokumenata koji se mogu pojaviti u poslovanju startup-a ali ovde smo govorili nešto više samo o nekim osnovnim ugovorima/ sporazumima/pravilnicima. U nekom od narednih blogova biće reči i o drugim aspektima i dokumentima koji su bitni za svaki ili pojedine startupe.

Zaključak

Nedostatak informacija o svojim pravima i pogodnostima često vodi do najčešćih, a ujedno i najskupljih grešaka. Zbog toga je ključno da se unapred informišete i osigurate adekvatno znanje. Preporučuje se da formalno i detaljno uredite sve odnose dok su međusobni odnosi još uvek dobri, kako biste zaštitili sebe i svoj startup od potencijalnih problema u budućnosti.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Tamara Sićević, advokat.

Ugovor o vesting odnosno o sticanju udela u firmi nešto je što je prisutno i u drugim industrijama, predviđeno, odnosno kao novina uvedeno 2019. godine članom 159a-ž Zakona o privrednim društvima za doo, ali mi ćemo se ovde fokusirati na specifičnosti na startup industriju i njene specifičnosti.

Vesting ili (ESOP) u startupu

Vesting je koristan instrument za startape koji žele da osiguraju da se udeli dodele na pravičan način i da ključni ljudi ostanu posvećeni razvoju i uspehu kompanije, bez obzira na to koliko vremena je prošlo od početka njihovog angažovanja.

To je proces koji se često koristi u startapima kako bi se motivisali osnivači, zaposleni i ključni saradnici da ostanu angažovani i posvećeni dugoročnom uspehu kompanije. U osnovi, vesting se odnosi na raspodelu vlasničkih udela (najčešće u obliku akcija ili udela) koja se postepeno stiče tokom određenog vremenskog perioda. To znači da oni koji dobijaju udela u startapu ne postaju automatski njihovi vlasnici, već stiču pravo na njih tek nakon što prođe određeni vremenski period i ispunjeni su određeni uslovi.

Osim toga, da bi došlo do emitovanja ovog instrumenta, potrebno je prvo da se se formira rezervisani sopstveni udeo. Kako bi se izbegle malverzacije, procenat učešća svih rezervisanih sopstvenih udela u kapitalu firme ne može biti veći od 40% osnovnog kapitala.

Ključne komponente ugovora o vestingu uključuju:

Vremenski period vestinga: Ovo je period u kojem zaposleni ili partner/osnivač mora da ostane u kompaniji (ili ispunjava druge uslove) kako bi stekao pravo na dodeljene akcije, opcije ili druge beneficije. Na primer, kompanija može dodeliti akcije zaposlenima koje postaju njihove tek nakon četiri godine, pri čemu se akcije dodeljuju postepeno (npr. 25% svake godine).

Vrsta vestinga:

• Linearni vesting: Zaposleni/partner/osnivač stiče prava na beneficije postepeno tokom vremena. Na primer, to znači da zaposleni ili partneri/osnivači neće dobiti nijednu akciju u prvoj godini, ali nakon toga će steći 25% svog udela. Nakon toga, stečeni udeo nastavlja da raste svakog meseca ili kvartala dok ne postigne 100% na kraju vesting perioda. 

• Cliff vesting: Zaposleni/partner/osnivač stiče sve dodeljene beneficije odjednom nakon što prođe određeni period (npr. 4 godine). Pre tog perioda, zaposleni/partneri nemaju pravo na ništa. Vesting period obično traje četiri godine, uz mogućnost da postoji klif (engl. cliff) na početku – najčešće godinu dana. Klif nije obavezan pa u slučaju da investiranje nije ovako uslovlljeno, imaćemo npr. sledeću situaciju:

Investitoru je dodeljen vesting period od četiri godine, tokom kojeg će, na osnovu dogovorenog novčanog ulaganja, postupno steći 40% vlasničkog udela u kompaniji, po 10% svake godine. Ako investitor odluči da napusti startap pre nego što prođe prva godina, neće steći nijedan procenat udela. Ako se povuče nekoliko dana nakon isteka prve godine, zadržaće 10% udela. Preostali, neostvareni deo udela (bilo da je to 40% u prvom slučaju, ili 30% u drugom) firma ima pravo da otkupi od investitora.

Uslovi za vesting: Ugovor može navoditi uslove koji moraju biti ispunjeni kako bi zaposleni stekao pravo na akcije ili druge beneficije. Ovi uslovi mogu uključivati kontinuirani rad u kompaniji, ostvarivanje određenih ciljeva ili uspeha, ili čak određene finansijske ili poslovne rezultate.

Posledice neispunjavanja uslova: Ako zaposleni napusti kompaniju ili ne ispuni druge uslove vestinga pre nego što stekne prava, on može izgubiti sve ili deo dodeljenih beneficija. Ovo se naziva "forfeiture" (gubitak prava).

Treba napomenuti i to da vesting nije uvek vezan samo za vremenski period i finansijska ulaganja, što je često slučaj kada su investitori u pitanju. On može biti zasnovan i na ostvarivanju određenih ciljeva, tzv. milestone-a, što je tipično za druge osnivače koji ulažu svoj rad i stručnost u razvoj startapa. Znanje i iskustvo osnivača često su ključni motivatori za investitore, jer predstavljaju osnovnu vrednost koju osnivači donose u startap. Zbog toga, nije neuobičajeno da investitori zahtevaju postavljanje jasnih kriterijuma za procenu doprinosa osnivača.

Emitovanje ESOP-a, odnosno vestinga

Nakon što se definiše rezervisani udeo, kompanija treba da donese odluku o emisiji ESOP-a ili vestinga, odnosno finansijskog instrumenta koji pruža pravo na sticanje udela. Kada se odluka donese, ona se dostavlja Centralnom registru depo i kliringa hartija od vrednosti ("Centralni registar"), uz sve relevantne podatke, i registrovana je u Agenciji za privredne registre (APR).

Ovaj instrument je neprenosiv i firma ne može preneti pravo na sticanje udela na druge osobe, niti može biti predmet zaloge. Svi instrumenti iz iste serije dospevaju istog dana.

Kada dospe rok za uplatu, zakoniti imalac instrumenta mora uplatiti iznos predviđen odlukom u roku koji ne može biti kraći od 15, niti duži od 30 dana od dana dospelosti. Ukoliko uplata bude izvršena na vreme, zakoniti imalac steći će udeo u kompaniji iz rezervisanog dela udela, prema unapred definisanom procentualnom iznosu iz odluke o emisiji. Ako uplata nije izvršena u predviđenom roku, finansijski instrument se poništava.

Sticanje udela u kompaniji predstavlja oporezivi događaj, jer udeo u firmi predstavlja imovinu. Ipak, kako bi se podstakla primena ovih prava, država je uvela različite poreske olakšice za korisnike u Srbiji.

Svrha vestinga u startupu

U startapima, vesting se koristi kako bi se osigurala dugoročna posvećenost ključnih članova tima. Na primer, osnivači i zaposleni mogu dobiti udio u vlasništvu firme, ali samo ako ostanu u kompaniji određeni broj godina i aktivno doprinose njenom rastu i razvoju. To smanjuje rizik da neko dobije veliki udeo i napusti firmu pre nego što je dao značajan doprinos.

Zaposleni koji dobijaju opcije na akcije takođe često podležu vesting aranžmanima. Ovo im daje pravo da kupuju akcije kompanije po unapred definisanoj ceni, koja je obično niža od tržišne vrednosti, što predstavlja dodatnu motivaciju da ostanu u firmi i doprinesu njenom uspehu.

Vesting takođe pomaže u smanjenju mogućih nesuglasica među osnivačima, zaposlenima i investitorima. Na primer, ako jedan od osnivača odluči da napusti firmu pre nego što je završen njegov vesting period, neće zadržati puno vlasništva, čime se sprečava da neko nezasluženo zadrži udeo u kompaniji koju je napustio.

Pored toga, vesting može biti koristan i u situacijama kada firma prođe kroz promene, kao što su prodaja ili preuzimanje. U nekim slučajevima, vesting aranžmani omogućavaju ubrzano sticanje udelа, poznato kao accelerated vesting, koje omogućava zaposlenima ili osnivačima da odmah postanu vlasnici svojih akcija u slučaju promene vlasničke strukture.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Tamara Sićević, advokat.

Zaštita konkurencije predstavlja jedan od najvažnijih ciljeva svake države s obzirom na to da zdrava i jaka konkurencija učesnika na tržištu u kranjoj liniji ima za cilj povećanje sveopšteg društvenog blagostanja te je u interesu država da ovu oblast zakonski urede i sankcionišu svaki oblik povrede konkurencije. Zakon o zaštiti konkurencije Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 51/2009 i 95/2013), u okviru oblika povrede konkurencije, na prvom mestu navodi restriktivne sporazume kao jedan od oblika povrede konkurencije. Reč je o sporazumima koje zaključuju učesnici na tržištu a koji imaju za cij ili posledicu značajno ograničavanje, narušavanje ili sprečavanje, konkurencije na teritoriji Republike Srbije. Tipičan primer restriktivnog sporazuma predstavlja ugovaranje cena ili podela tržišta na kome učesnici delaju. Ovakvi sporazumi nanose veliku štetu i potrošačima i ostalim učesnicima na tržištu, ali i samoj državi te su predviđene rigorozne kazne ukoliko dođe do sklapanja restriktivnog sporazuma.

Naime, privredni subjekti koji zaključe restriktivni sporazum najčešće se suočavaju sa obavezom da isplate izuzetno visoke novčane iznose na ime izricanja tzv. mera zaštite konkurencije koje nisu ništa drugo do novčane kazne koje neretko iznose i nekoliko miliona dinara. Prema odredbama Zakona o zaštiti konkurencije, privredni subjekti kojima je izreknuta mera zaštite konkurencije zbog sklapanja restriktivnog sporazuma mogu se suočiti sa novčanom kaznom koja iznosi najviše 10 % od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog na teritoriji Republike Srbije, što može u određenoj meri poremetiti poslovanje privrednog subjekta.

Međutim, postoje zakonski mehanizmi koji u određenim slučajevima omogućavaju potpuno ili delimično oslobađanje od plaćanja ovih kazni. Ovi mehanizmi su osmišljeni kako bi podstakli otkrivanje nezakonitih kartela i poboljšali efikasnost zaštite konkurencije. Jedan od najefikasnijih načina za izbegavanje kazne jeste program pokajanja (leniency program). Ovaj mehanizam omogućava kompanijama koje su učestvovale u sklapanju restriktivnog sporazuma da prijave nezakonite aktivnosti Komisiji za zaštitu konkurencije u zamenu za potpuno ili delimično oslobađanje od kazne.

Uslovi za oslobođenje od obaveze plaćanja novčanog iznosa kao mere zaštite konkurencije propisani su odredbama člana 69. Zakona o zaštiti konkurencije, Uredbom o uslovima za oslobađanje obaveze plaćanja novčanog iznosa mere zaštite konkurencije ("Sl. glasnik RS", br. 50/2010) i Smernicama za primenu ovih akata. Prema tome, da bi privredni subjekt iskoristio program pokajanja, mora prva da prijavi postojanje sporazuma i dostavi dokaze o kojima Komisija nije prethodno imala saznanja ili nije imala dovoljno dokaza da pokrene postupak, odnosno da Komisiji ukaže kod kojih lica ili na kom mestu se takvi dokazi mogu pronaći i da kontinuirano sarađuje sa Komisijom, ali samo pod uslovom da taj privredni subjekt nije inicijator, organizator ili podstrekač takvog sporazuma. Privredni subjekt koji prva prijavi restriktivni sporazu može biti potpuno oslobođen kazne, dok sledeći učesnici mogu dobiti umanjenje kazne u zavisnosti od značaja dostavljenih informacija.

Postoji mogućnost podnošenja anonimne prijave restriktivnog sporazuma u kom slučaju se mora podneti i tzv. marker, odnosno prethodna prijava restriktivnog sporazuma sa zahtevom da se podnosiocu utvrdi redosled podnošenja prijave, uz obavezu dostavljanja celokupne dokumentacije. Učesnik na tržištu može podneti Komisiji za zaštitu konkurencije prijavu restriktivnog sporazuma sa zahtevom za oslobođenje preko zakonskog zastupnika koji je upisan u registar APR-a ili preko angažovanog punomoćnika, uz overeno punomoćje. Propisani su strogi formalni uslovi u pogledu sadržine koje ovi podnesci moraju ispuniti da bi Komisija po njima postupala, te se na zvaničnom sajtu Komisije mogu pronaći obrasci ovih akata. Smernicama je takođe predviđeno da se prijave podnose lično, u pismenoj formi, predajom podneska i priloga Stručnoj službi Komisije.

Oslobođenje ili umanjenje kazne zbog povrede konkurencije nije pravo, već mogućnost koja zavisi od ispunjenja strogih uslova. Program pokajanja je najsigurniji način za potpuno oslobađanje od kazne, dok saradnja sa nadležnim organima može doneti značajne olakšice. Kompanije bi trebalo da pažljivo procene svoje opcije i, ako se suoče sa potencijalnim sankcijama, pravovremeno konsultuju stručnjake kako bi iskoristile dostupne mehanizme u svoju korist.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Marijana Marjanović, advokat u Zajedničkoj advokatskoj kancelariji PLS