„Jedna od najboljih i najčistijih radosti je odmor posle rada“

Imanuel Кant

Zašto je zaposlenima potreban odmor?

Da bi zaposleni ostvario punu produktivnost i efikasnost na radu, potrebno je očuvanje njegovih psiho-fizičkih sposobnosti, odnosno zdravlja. Iz navedenih razloga, potrebno je da ima periode rada, ali i periode kada će, žargonski rečeno - „napuniti baterije“, odnosno energiju za dalji rad. Upravo zbog toga, ustanovljeno je i pravo da zaposleni u određenom periodu godine odmara, da mu to bude plaćeno, a kako bi očuvao svoje zdravlje, pa samim tim i radnu sposobnost.

„Idealan godišnji odmor je onaj posle kog je čovek toliko odmoran i zadovoljan da se zaželi povratka poslu i svojim redovnim aktivnostima. Ovakav godišnji odmor izgleda potpuno nedostižno mnogima koji su upregnuti u svakodnevicu.“  (dr Zoran Milivojević, „Politika“ jul, 2014.)

Međunarodno pravo

Zakonom o ratifikaciji Кonvencije broj 132 Međunarodne organizacije rada (MOR), objavljenim u "Sl. list SFRJ", br. 52/73, koji je i dalje na snazi, tadašnja SFRJ je ratifikovala ovu konvenciju, usvojenu na Generalnoj konferenciji MOR-a 3. juna 1970. godine u Ženevi. Tadašnja država se obavezala da se odredbe ove konvencije sprovode u život preko nacionalnih zakona i propisa...u skladu sa praksom te zemlje koja odgovara prilikama u njoj. Najvažnije je napomenuti da je konvencijom utvrđeno pravo na plaćeni godišnji odmor zaposlenima u određenom minimalnom trajanju, kao i da ne sme biti kraći od tri radne nedelje za godinu dana službe. Dalje, utvrđeno je da se praznici ne uračunavaju u godišnji odmor, kao i najvažnije da - svako lice koje koristi odmor predviđen ovom konvencijom prima, za vreme celog odmora, najmanje svoju normalnu ili prosečnu platu. Takođe, između ostalog, predviđeno je da odgovarajućom inspekcijom ili na neki drugi način, treba preduzeti efikasne mere kako bi se obezbedila pravilna primena i poštovanje propisa ili odredaba o plaćenom odmoru.

„Domaće“ pravo

Pravo na plaćeni godišnji odmor u našem zakonodavstvu utvrđeno je prvenstveno Ustavom Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006 i 115/2021), a zatim i Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje), kao najopštijem aktu u oblasti rada, kojim su utvrđena prava zaposlenih u vezi sa korišćenjem godišnjeg odmora, kao i način korišćenja ovog prava. Navedenim propisom je predviđeno da zaposleni stiče pravo na korišćenje godišnjeg odmora u kalendarskoj godini posle mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca. Važno je napomenuti da se pod neprekidnim radom smatra i vreme privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju i odsustva sa rada uz naknadu zarade.

Istim zakonom je utvrđeno da se zaposleni ne može odreći prava na godišnji odmor, niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prestanka radnog odnosa u skladu sa ovim zakonom.

Кoliko može trajati godišnji odmor?

Кad govorimo o dužini trajanja godišnjeg odmora, u svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana.

Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu. Pri utvrđivanju dužine godišnjeg odmora radna nedelja računa se kao pet radnih dana.

Praznici koji su neradni dani u skladu sa zakonom, odsustvo sa rada uz naknadu zarade i privremena sprečenost za rad u skladu sa propisima o zdravstvenom osiguranju ne uračunavaju se u dane godišnjeg odmora.

Šta se dešava u slučaju „bolovanja“?

Ako je zaposleni za vreme korišćenja godišnjeg odmora privremeno sprečen za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju - ima pravo da po isteku te sprečenosti za rad nastavi korišćenje godišnjeg odmora.

Šta je „srazmerni deo“ godišnjeg odmora?

Zakonom o radu je utvrđeno i pravo na takozvani – „srazmerni deo“ godišnjeg odmora, a to znači da zaposleni ima pravo na dvanaestinu godišnjeg odmora iz člana 69. ovog zakona (srazmerni deo) za svaki mesec dana rada u kalendarskoj godini u kojoj je zasnovao radni odnos ili u kojoj mu prestaje radni odnos.

Način korišćenja godišnjeg odmora

Godišnji odmor koristi se jednokratno ili u dva ili više delova. Ako zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno u toku kalendarske godine, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine. Zaposleni ima pravo da godišnji odmor koristi u dva dela, osim ako se sa poslodavcem sporazume da godišnji odmor koristi u više delova.

Izuzetak je da zaposleni koji nije u celini ili delimično iskoristio godišnji odmor u kalendarskoj godini zbog odsutnosti sa rada radi korišćenja porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta - ima pravo da taj odmor iskoristi do 30. juna naredne godine.

Obaveze i fleksibilnost poslodavca

U zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog.

Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora zaposlenom se dostavlja najkasnije 15 dana pre datuma određenog za početak korišćenja godišnjeg odmora. Izuzetno, ako se godišnji odmor koristi na zahtev zaposlenog, rešenje o korišćenju godišnjeg odmora poslodavac može dostaviti i neposredno pre korišćenja godišnjeg odmora. Poslodavac može da izmeni vreme određeno za korišćenje godišnjeg odmora ako to zahtevaju potrebe posla, najkasnije pet radnih dana pre dana određenog za korišćenje godišnjeg odmora. Rešenje o korišćenju godišnjeg odmora poslodavac može dostaviti zaposlenom u elektronskoj formi, a na zahtev zaposlenog poslodavac je dužan da to rešenje dostavi i u pisanoj formi.

U slučaju korišćenja kolektivnog godišnjeg odmora kod poslodavca ili u organizacionom delu poslodavca, poslodavac može da donese rešenje o godišnjem odmoru u kome navodi zaposlene i organizacione delove u kojima rade i da isto istakne na oglasnoj tabli, najmanje 15 dana pre dana određenog za korišćenje godišnjeg odmora, čime se smatra da je rešenje uručeno zaposlenima.

Važno je napomenuti da poslodavac uvek ima mogućnost da svojim internim aktima zaposlenima utvrdi veća prava od zakonom propisanih, pa i pravo na duži ili drugačije plaćen godišnji odmor.

Naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor

U slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Imajući u vidu da svako korišćenje prava nije uvek u skladu sa zakonom, te da uvek postoji i mogućnost zloupotrebe, u sudskoj praksi se neretko pojavljuju i tužbe za naknadu štete, povodom godišnjeg odmora.

„...tužiocu u smislu odredbe člana 76. Zakona o radu pripada pravo na naknadu štete za srazmeran neiskorišćeni godišnji odmor za 2022. godinu u visini utvrđenoj na osnovu izveštaja tuženog, bez obzira što tužilac u toj godini do dana prestanka radnog odnosa nije radio usled privremene sprečenosti za rad zbog bolesti, jer krivica poslodavca nije uslov za naknadu štete...u konkretnom slučaju se ne primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je pravo na naknadu štete propisano Zakonom o radu, koji je lex specialis (poseban zakon) u odnosu na ZOO....“ (presuda Apelacionog suda u Кragujevcu Gž1-3679/23 od 2.11.2023. godine).

Lični stav autorke teksta

Iako je međunarodnim pravom, kao i domaćim zakonskim i podzakonskim propisima, pa i Ustavom RS utvrđeno pravo na plaćen godišnji odmor, pravo je jedno, a pravda nešto sasvim drugo. Mnogo je zaposlenih koji o ovom pravu mogu i bukvalno, samo da sanjaju. Česte su zloupotrebe (bez pisanog traga), formalno „pokriveno“ korišćenje godišnjeg odmora, koji zaposleni koriste samo na papiru, a suštinski sve vreme rade. U gorem slučaju – koriste neko odsustvo koje poslodavci evidentiraju kao godišnji odmor, imaju slobodne dane koji im nisu plaćeni ili su nakon fiktivne uplate, pare vratili poslodavcima „na ruke“...o čemu se može saznati samo iz neformalnih razgovora, jer je strah od gubitka posla mnogo veći od hrabrosti da se prijavi nezakonito postupanje. I sve dok je tako, godišnji odmor će za neke zaposlene zaista biti pravo, a za druge – nedostižan luksuz.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Jelena Janković, sudija i predsednik Odeljenja za radne sporove Osnovnog suda u Kragujevcu

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa.

Šta je rodna ravnopravnost?

U Zakonu o rodnoj ravnopravnosti iz 2021. godine definisana je kao ‘’jednaka prava, odgovornosti i mogućnosti, ravnomerno učešće i uravnotežena zastupljenost žena i muškaraca u svim oblastima društvenog života, jednake mogućnosti za ostvarivanje prava i sloboda, korišćenje ličnih znanja i sposobnosti za lični razvoj i razvoj društva, jednake mogućnosti i prava u pristupu robama i uslugama, kao i ostvarivanje jednake koristi od rezultata rada, uz uvažavanje bioloških, društvenih i kulturološki formiranih razlika između muškaraca i  žena i različitih interesa, potreba i prioriteta žena i muškaraca prilikom donošenja javnih i drugih politika i odlučivanja o pravima, obavezama i na zakonu zasnovanim odredbama, kao i ustavnim odredbama’’.

Iz navedenog se može zaključiti da je potpun i održivi razvoj jednog društva moguć samo ako su iskorišćeni potencijali svih ljudi u njemu, i muškaraca i žena. Važan korak u tom cilju je ekonomsko osnaživanje žena i njihovo učešće na tržištu rada.

Za uspešno uključivanje žena na tržište rada i ravnopravan položaj sa muškarcima, neophodno je postojanje zakonske regulative i institucionalnih mehanizama koji obezbeđuju njihovu primenu. U Republici Srbiji, ženama se ista prava kao i muškarcima garantuju međunarodnim dokumentima, koje je Srbija potpisala i ratifikovala i odredbama nacionalnog zakonodavstva. 

Međunarodni dokumenti

Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima propisuje da se ženama garantuju isti uslovi kao muškarcima, uz jednaku nagradu za jednak rad.

Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, ratifikovana 1981. godine, predviđa obavezu država članica da preduzmu sve odgovarajuće mere kako bi se obezbedila jednaka prava žena i muškaraca u oblasti zapošljavanja. Ova obaveza se odnosi, prvenstveno na pravo na rad, jednake mogućnosti zapošljavanja, slobodan izbor profesije, stručno ososobljavanje, unapređenje, jednaku nagradu, pravo na socijalnu zaštitu u slučajevima nesposobnosti za rad, plaćeno odsustvo kao i zdravstvenu zaštitu i zaštitu na radu, uključujući i zaštitu bioloških reproduktivnih funkcija žena.   

U Konvenciji Medjunarodne organizacije rada br. 111, koja se odnosi na diskriminaciju u pogledu zapošljavanja i zanimanja, stoji da će se svako pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva zasnovanog na rasi, boji, polu, veri, političkom mišljenju, nacionalnom ili socijalnom poreklu, koji uništavaju ili narušavaju jednakost mogućnosti ili postupanja u pogledu zapošljavanja ili zanimanja biti smatrano diskriminacijom.

Konvencija Međunarodne organizacije rada br.122 garantuje da će postojati slobodan izbor zaposlenja i da će svaki radnik imati mogućnost za sticanje potrebnih kvalifikacija za dobijanje posla koji mu odgovara i za korišćenje na tom poslu svojih kvalifikacija i talenta, bez obzira na njegovu rasu, boju kože, pol, veroispovest, politička shvatanja, nacionalno ili društveno poreklo.

Tokom ove godine očekuje se ratifikovanje Konvencije Međunarodne organizacije rada br. 190, protiv nasilja i uznemiravanja na radnom mestu, uključujući i rodno zasnovano nasilje.

Od osnivanja Evropska unija smatra ravnopravnost između muškaraca i žena jednim od svojih osnovnih načela Od 1975. godine do danas donet je značajan broj Direktiva, u kojima se određuje cilj koji države članice moraju da ostvare, i odnose se na sprovodjenje načela jednakih mogućnosti i jednakog tretmana za muškarce i žene u oblasti rada i zapošljavanja.

Evropski stub socijalnih prava, koji su potpisali Savet Evropske unije, Evropski parlament i Evropska komisija odnosi se na zapošljavanje i socijalnu zaštitu. Dvadeset načela na kojima se zasniva Evropski stub socijalnih prava podeljena su u tri kategorije. Rodna ravnopravnost se nalazi u okviru prvog ‘’Jednake mogućnosti i pristup tržištu rada’’ i odnosi se na jednakost plata i tretman žena i muškaraca, dok aktivna podrška zapošljavanju podrazumeva da svako ima pravo na pravovremenu i prilagođenu pomoć kako bi poboljšao šanse za zapošljavanje ili samozapošljavanje

Kao jedan od kandidata za priključivanje Evropskoj uniji, Republika Srbija ima obavezu da uskladi nacionalno zakonodavstvo sa pravnim tekovinama Evropske Unije. Značajno za ovo usklađivanje je usvajanje Akcionog plana za poglavlje 19- Socijalna politika i zapošljavanje, usaglašen sa Evropskom komisijom koji je Vlada Republike Srbije usvojila u maju 2020. godine.  

Zakonodavstvo Republike Srbije (zakoni i strateški dokumenti)

Ustav Republike Srbije garantuje ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti. Prema odredbama najvišeg pravnog akta u Republici Srbiji, svako ima pravo na rad, slobodan izbor rada, dostupnost svih radnih mesta, kao i pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.   

Zakonom o zabrani diskriminacije eksplicitno se zabranjuje diskriminacija, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada. Po ovom zakonu, diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu rodne ravnopravnosti u svim aspektima javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti govori o radu, zapošljavanju i samozapošljavanju kao oblasti u kojoj se primenjuju opšte i posebne mere za njihovo povećanje.  Zbog toga se neće smatrati diskriminacijom preduzimanje podsticajnih mera za zapošljavanje i samozapošljavanje žena.

Zakon propisuje obavezu organa javne vlasti koji imaju više od 50 zaposlenih i radno angažovanih lica, da iz reda svojih zaposlenih odrede lice zaduženo za rodnu ravnopravnost u skladu sa svojim aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta. Ovo lice prati sprovođenje mera za unapređivanje rodne ravnopravnosti, prati stanje o polnoj strukturi zaposlenih i dostavlja izveštaj rukovodiocu organa.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti propisuje institucionalni okvir za ostvarivanje rodne ravnopravnosti i navodi da kreiranje, sprovođenje, praćenje i unapređivanje politika za ostvarivanje rodne ravnopravnosti obavljaju: Vlada Republike Srbije, ministarstva i drugi državni organi, Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi javne vlasti, organizacije i ustanove.

Vlada obrazuje Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost, koje usmerava rad državnih organa u vezi sa rodnom ravnopravnošću i i Savet za rodnu ravnopravnost, savetodavno telo Vlade u čiji rad je uključeno civilno društvo.

U jedinicama lokalne samouprave obrazuju se tela za rodnu ravnopravnost: Komisija za rodnu ravnopravnost i Savet za rodnu ravnopravnost. Komisija je stalno radno telo skupštine, koje čine odbornici sa zadatkom da sve akte koje upućuje skupštini razmatra iz rodne perspektive. Savet predlaže mere za unapređenje rodne ravnopravnosti i sastavljen je od predstavnika organa i organizacija značajnim za rodnu ravnoprasvnost i suzbijanje rodno zasnovanog nailja.

Zakon o radu zabranjuje neposrednu i posrednu diskriminaciju lica koja traže zaposlenje i zaposlenih po polu.

Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti navodi rodnu ravnopravnost, zabranu diskriminacije i afirmativne akcije usmerene prema teže zapošljivim nezaposlenim licima kao neka od osnovnih načela na kojima se zasniva.

U Strategiji za rodnu ravnopravnost za period od 2021-2030.godine stoji da je jedna od mera koja će doprineti smanjenju jaza u ekonomiji, podrška inovativnim programima i uslugama za aktivaciju žena na tržištu rada, i njihovu povećanu zapošljivost i samozapošljavanje kao i kreiranje radnih mesta za žene sa dodatno otežanim pristupom održivom zapošljavanju i samozapošljavanju.

Strategija zapošljavanja u Republici Srbiji za period od 2021-2026. godine navodi da su na tržištu rada i dalje prisutni rodni i platni jaz između žena i muškaraca, kao i da postoji potreba da se položaj žena unapredi, naročito nezaposlenih koje se suočavaju sa faktorima višestruke teže zapošljivosti uz sistemsko pružanje pomoći.

Pitanjima rodne ravnopravnosti na tržištu rada bave se i neke institucije, u okviru njihove nadležnosti.

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti u Redovnom godišnjem izveštaju za 2023. godinu kaže da je tokom godine podneto 57 pritužbi u oblasti diskriminacije po polu. Najveći broj se odnosio na postupanje pred organima javne vlasti, dok je oblast rada i zapošljavanja bila na drugom mestu.

Prema podacima Republickog zavoda za statistiku iz 2021.godine, rodni jaz u zaposlenosti i zaradi je veliki i iznosio je 14,7% u korist muškaraca.

Istraživanja koja sprovode državne  institucije i organizacije civilnog društva, uglavnom navode kao razloge slabije (lošije, manje stope zap.) zaposlenosti žena, stereotipe o rodnim ulogama, diskriminaciju u pogledu stručnog osposobljavanja i karijernog napredovanja, brigu o deci ili starijim članovima porodice, rad u sektorima i na poslovima koji su slabije plaćeni, kao i udaljenost od radnog mesta za žene u ruralnim područjima.  

Međutim, ono što ohrabruje kada govorimo o boljem položaju žena na tržištu rada i njihovom aktivnom učešću u društvu jeste afrimativno zakonodavstvo Republike Srbije, prvenstveno. Od važnih konkretnih pomaka mogu se istaći usvajanje Godišnjeg izveštaja o sprovođenju Akcionog plana za 2022. i 2023. godinu za sprovođenje Strategije za rodnu ravnopravnost i izrada predloga za Akcioni plan za 2024-2026. godinu koji će biti usvojen tokom tekuće godine, kao i omogućavanje podsticaja za žensko preduzetništvo u pogledu obima i finansijske podrške.      

Uz zalaganje svih relevantnih aktera na tržištu rada i doslednu primenu važećih zakona i politika, kao i ekonomsko osnaživanje žena, rodni jaz će, iz godine u godinu, biti manji, što će značajno uticati na razvoj i napredak društva u celini.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala. 

Autor: Aleksandra Sretenović, konsultantkinja

Turističke agencije kao organizatori putovanja

U letnjem periodu su učestala putovanja - odlasci na more, a nemali broj putnika odlučuje da svoje letovanje uplati i organizaciju u bitnom prepusti turističkoj agenciji. Kako postoje brojne turističke agencije koje nude raznovrsne putne aranžmane sa manjim ili većim stepenom kvalitetne i uspešne realizacije, na putniku je da se radi zaštite svojih interesa informiše o pravima i dužnostima organizatora putovanja. U načelu, turistička agencija je u obavezi da obezbedi uslove putovanja na način na koji je ugovorila, te da o bilo kakvoj promeni obavesti putnika. Putnik moguće nezadovoljstvo uslugama agencije može iskazati putem više različitih pravnih sredstava - podnošenjem reklamacije, odnosno prigovora, te u propisanim slučajevima zahtevati sniženje cene i naknadu štete. Reklamacija i prigovor se upućuju agenciji, a prava putnika se mogu ostvarivati i pred nadležnim sudom, kao i nadležnim inspekcijskim organima. U nastavku teksta detaljnije ćemo govoriti o svakom od ovih sredstava.

Poslovi turističke agencije - pojam ugovora o organizovanju putovanja

Najpre treba napomenuti da, prema Zakonu o turizmu, turistička agencija može obavljati poslove organizatora putovanja ili posrednika u prodaji turističkog putovanja.[1] Bez obzira o kojoj vrsti poslova je reč, agencija je dužna da postupa sa povećanom pažnjom - pažnjom dobrog privrednika, a u slučaju da obaveze prekrši, pomenuti Zakon u određenim slučajevima predviđa i prekršajnu odgovornost i novčane kazne. Pored navedenog propisa, i drugi zakoni regulišu postupanje turističkih agencija, a posebno kada je reč o organizatoru putovanja. Zakon o zaštiti potrošača definiše da je organizator putovanja trgovac koji organizuje turističko putovanje, te da mu je za rad potrebna licenca, dok je posrednik u prodaji putovanja trgovac koji prodaje ili nudi na prodaju turističko putovanje koje je sačinio trgovac, te za te poslove licenca nije obavezna. U istom Zakonu navodi se da je ugovor o organizovanju putovanja ugovor o turističkom putovanju koji obuhvata sve usluge iz programa putovanja, kao i posebne zahteve putnika koje čine neodvojiv deo neophodan za realizaciju putovanja, sa jasno naznačenim početkom i završetkom putovanja i koji se prodaje po jedinstvenoj prodajnoj ceni, a čine ga opšti uslovi putovanja, program putovanja, potvrda o putovanju, vaučer i dr.[2]

Dužnosti turističe agencije pre otpočinjanja putovanja

Turistička agencija je dužna da prilikom prodaje turističkog putovanja pored opštih uslova putovanja i programa putovanja putniku uruči potvrdu o putovanju, propisanu Zakonom o turizmu. Takođe, i Zakon o obligacionim odnosima uređuje poseban (imenovani) ugovor o organizovanju putovanja koji za organizatora putovanja, između ostalog, predviđa obavezu da putniku pribavi skup usluga koje se sastoje od prevoza, boravka i drugih usluga koje su sa njima vezane, dok za uzvrat putnik plaća (ukupnu) paušalnu cenu. Organizator putovanja dužan je da o bitnim okolnostima putovanja kao što su cena, smeštaj, prevoz i ostalo tačno i potpuno obavesti putnika i da putovanje organizuje na ugovoren način, odnosno da putniku pruži usluge koje imaju onaj sadržaj i svojstva predviđena ugovorom.[3] Zakon o zaštiti potrašača detaljnije reguliše obaveze organizatora putovanja, a posebno u delu obaveštavanje putnika, pa tako propisuje dužnost da se putniku predoče osnovne karakteristike usluge putovanja[4], kao i da se ugovor o organizovanju putovanja zaključi u pisanoj formi na razumljiv i neobmanjujući način.

Pre polaska, navedeni zakon predviđa da organizator putovanja može cenu povećati, ali ako je to pravo ugovoreno i ako je ugovoreno da i putnik ima pravo na umanjenje cene. Cena se može povećati usled povećanja (cene) taksativno navedenih parametara, a jednostrano povećanje cene nije dozvoljeno ako bi iznosilo više od osam procenata od ukupne cene turističkog putovanja.[5] Takođe, pre polaska, u slučaju da je organizator putovanja prinuđen da izmeni bitne elemente ugovora kao što su cena, destinacija, prevozno sredstvo, karakteristike ili kategorija prevoza, datum, vrsta, lokacija, kategorija ili nivo komfora smeštaja, nameće mu se obaveza da o promenama putnika obavesti na razuman i uočljiv način, u kom slučaju putnik može da prihvati predložene izmene ili da ugovor raskine bez plaćanja naknade za raskid. Organizator putovanja u toj situaciji može ponuditi i zamensko putovanje, jednakog ili većeg kvaliteta i putniku dati ponudu o njegovoj ceni.[6]

Dužnosti turističke agencije kada usluge putniku nisu pružene na ugovoreni način

Mimo pomenituh izmena koje se vezuju za period pre započinjanja putovanja, za putnika možda najznačajnije je da bude upoznat sa svojim pravima kada organizator putovanja nije pružio uslugu na način na koji je to i obećao, odnosno kada je tokom izvršavanja usluga došlo do nesaobraznosti.

Ako tokom realizacije ugovora dođe do odstupanja, kako bi se koristio svojim pravima, putnik je dužan da organizatora putovanja o svakoj nesaobraznosti obavesti bez odlaganja, a druga ugovorna strana treba bez odlaganja usluge da uskladi sa ugovorom. Isti zakon pravi razliku da li je odstupanje u većoj ili manjoj meri, pa tako definiše da značajno odstupanje od ugovorenih usluga postoji u slučaju kada ukupna vrednost prelazi 25% prodajne cene iz ugovora o organizovanju putovanja. Tada putnik ima pravo da zahteva razliku između ugovorene cene putovanja i cene putovanja snižene srazmerno neizvršenju ili nepotpunom izvršenju, odnosno pravo da zahteva naknadu štete.[7]

Kada postoji značajan nedostatak nesaobraznosti, Zakon o zaštiti potrošača predviđa da je organizator putovanja u obavezi da putniku ponudi tzv. zamenske usluge putovanja istog ili većeg kvaliteta, a u protivnom, ako isto izostane, putnik može da raskine ugovor i zahteva da se cena smanji, odnosno da mu se nadoknadi šteta. Da bi putnik zaštitio svoje interese, neophodno je da blagovremeno reaguje, odnosno da bez odlaganja organizatoru putovanja uputi reklamaciju i njome ukaže na uočene nepravilnosti. Zakon o turizmu navodi da je putnik dužan da reklamaciju podnese u roku od mesec dana od dana kada je došlo do odstupanja ili u roku od 15 dana od dana završetka putovanja, a da je na organizatoru obaveza da svako odstupanje od predviđenih uslova otkloni bez odlaganja, odnosno da na reklamaciju odgovori najkasnije u roku od osam dana od dana izjavljivanja.[8] Reklamacija i način njenog izjavljivanja ne podležu strogim pravilima (formalizmu), već se predviđa jednostavanost u podnošenju, a sa ciljem da bi se sva odstupanja, koliko je to moguće, rešavala dok putovanje traje. Treba obratiti pažnju da pored reklamacije, Zakon o obligacionim odnosima propisuje prigovor koji je putnik dužan da izjavi u roku od osam dana.

Odgovornost turističke agencije - pravo putnika na sniženje cene i naknadu štete

Imajući u vidu citirane odredbe, zaključuje se da je namera zakonodavca upravo bila da se sve uočene nepravilnosti otklone brzo i efikasno, odnosno da se nastali problemi rešavaju „u hodu“ (za vreme putovanja), posebno što putovanja najčešće ne traju dugo, u proseku 10-15 dana. Pretpostavka je da će samo takvom efikasnоm „ad hoc sanacijom“ klijent - korisnik usluga agencije u većoj ili manjoj meri biti zadovoljan uslugama organizatora putovanja, odnosno kako mu je protekao odmor, a ako ovo nije slučaj, tj. ako se ugovoreni uslovi ne mogu uskladiti, ima pravo da zahteva smanjenje cene i naknadu štete. U vezi sa tim postoji razlika, pa tako Zakon o zaštiti potrošača propisuje da putnik neće imati pravo na sniženje cene ako je nesavesno propustio da ukaže na propuste[9], dok Zakon o obligacionim odnosima propisuje da će putnik imati pravo na sniženje cene ako su usluge pružene nekvalitetno, u slučaju da je prigovor izjavio u roku od osam dana od dana završetka putovanja.

Isto se navodi u presudi Višeg suda u Subotici, Gž 31/2018 od 23.10.2019. godine: „Ako su usluge iz ugovora o organizovanju putovanja nepotpuno ili nekvalitetno izvršene, putnik može zahtevati srazmerno sniženje cene pod uslovom da je stavio prigovor organizatoru putovanja u roku od osam dana od dana završetka putovanja”[10]. Takođe, putnik ima pravo u roku od tri godine da zahteva i naknadu kako materijalne, tako i nematerijalne štete. Odgovornost organizatora putovanja je pooštrena - na njemu je da dokaže da je nesaobraznost posledica propusta putnika, trećeg lica koje nije odgovorno za pružanje usluga ili usled više sile.[11] Zakon o obligacionim odnosima eksplicitno predviđa da organizator odgovora za usluge koje se tiču izvršenja putovanja i kada je iste poverio trećim licima.

Pored redovne sudske zaštite koja putniku svakako stoji na raspolaganju, nadležno ministrarstvo i inspekcije vrše kontrolu i nadzor nad radom turističkih agencija, te u skladu sa svojim ovlašćenjima mogu utvrditi nepravilnosti i naložiti preduzimanje odgovarajućih mera da se one otklone, a u propisanim situacijama inspektor je u obavezi da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.

Blagovremena informisanost putnika kao uslov za ostvarivanje prava

Zaključuje se da pomenuti propisi imaju za cilj da putnika kao „slabiju“ ugovornu stranu zaštite od eventualne nepoštene poslovne prakse, odnosno od postupaka trgovaca koji su suprotni pažnji dobrog privrednika. Zbog toga se i insistira na detaljnom i transparentnom obaveštavanju putnika o manje i više bitnim okolnostima putovanja, odnosno njihovim eventualnim izmenama, sa intencijom da se moguća odstupanja bez odlaganja prilagode ugovorenom, te se, kako je pomenuto, predviđa odgovornost organizatora ako je ipak postupao nesavesno. Ipak, i na svakom pojedincu je odgovornost da se o svojim pravima i (pravnim) sredstvima koja mu stoje na raspolaganju na vreme i detaljno informiše kako bi se svrsishodno zaštitio od eventualnih nesavesnih postupaka.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Nataša Stojadinović, advokat

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa.

[1] Zakon o turizmu ("Sl. glasnik RS", br. 17/2019), član br. 49

[2] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), član br. 5

[3] Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020), videti članove br. 863 i br. 864

[4] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 93 i br. 98

[5] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 101 

[6] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 102

[7] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 111

[8] Zakon o turizmu ("Sl. glasnik RS", br. 17/2019), član br. 78

[9] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 113

[10] Presuda Višeg suda u Subotici, Gž 31/2018 od 23.10.2019. godine, dostupno u elektronskoj pravnoj bazi Paragraf Lex

[11] Zakon o zaštiti potrošača ("Sl. glasnik RS", br. 88/2021), videti član br. 114

“Frilenser” ili u grubom prevodu “honorarac” je lice koje obavlja određene i pojedinačne poslove za klijenta ili privredno društvo. Dakle, frilensing nije delatnost ili zanimanje. Šta više, termin “frilenser” ili “honorarac” se ne spominju u srpskom zakonodavstvu i njihovo poslovanje nije regulisano niti Zakonom o radu, Zakonom o porezu na dohodak građana, niti poreskom regulativom.

Ovo ni u kom slučaju ne znači da frilenseri ne moraju da plaćaju porez jer ih zakon ne prepoznaje. Naprotiv, poreska obaveza za fizička lica koja nisu preduzetnici postoji i ona se u slučaju obavljanja poslova tipičnih za frilens plaća za svaki pojedinačni priliv novca, odnosno od svake posebne zarade.

Poreska obaveza na dohodak građana ustanovljena je Zakonom o porezu na dohodak građana, gde se članovima 1-3 propisuje da:

• porez na dohodak građana plaćaju sva lica koja ostvaruju dohodak,
• se dohodak građana plaća na prihode iz svih izvora, osim posebno izuzetih ovim zakonom
• pod ovaj porez potpadaju zarade, prihodi od samostalne delatnosti, autorskih prava, prihodi kapitala, prihodi od nepokretnosti, kapitalni dobici i ostali prihodi.

Da li je bitan način plaćanja?

Ukratko – ne! U praksi, frilenseri svoj rad naplaćuju putem svojih ličnih deviznih računa koje imaju u bankama u Srbiji ili putem PayPal servisa i sličnih poput Payoneer, Caxton i dr. Ovo pitanje je jedino od značaja za ekonomičnost, ali sa poreske tačke gledišta način pristizanja sredstava je potpuno nebitan i može biti i “na ruke”.

Dakle, od važnosti su samo sledeće činjenice:

• lice je radno angažovano od strane klijenta
• to lice je po osnovu tog rada plaćeno
• na isplaćeni iznos nastala je poreska obaveza

Kako se prijavljuje porez ako nisam registrovao firmu?

Ukoliko nemate registrovanu delatnost, već ste novac primili kao fizičko lice po osnovu nekog neformalnog radnog angažovanja, potrebno je da sami u roku od 30 dana popunite i podnesete adekvatnu poresku prijavu nadležnoj poreskoj upravi.

U praksi, to može izgledati ovako: Pronađete poslodavca kome je potrebno odraditi neki posao (bez obzira da li je to domaći ili strani poslodavac, odnosno da li je to posao pronađen putem neke od platformi Fiverr, Upwork, Freelancer i dr.). Nakon izvršene isplate, od momenta kada Vam je novac raspoloživ za Vas nastaje poreska obaveza koju trebate izmiriti u roku od 30 dana. U okviru ovog zakonskog roka potrebno je popuniti i podneti PP OPO prijavu mesno nadležnoj poreskoj upravi (prema Vašem mestu prebivališta) i isplatiti novac.

Obrazac požete preuzeti ovde: https://www.paragraf.rs

Za svaku posebnu uplatu nastaje posebna poreska obaveza za koju teče poseban rok od 30 dana.

Ovaj način plaćanja poreza “po odbitku” je najnepovoljniji vid oporezivanja i njegova svrha je suzbijanje sive ekonomije, odnosno da građane navede da svoju delatnost registruju.

Prekršajna odgovornost

Izbegavanja plaćanja poreza na bilo koji način, odnosno neprijavljivanje stečenih prihoda, prikrivanje podataka ili drugih činjenica koji su od uticaja na utvrđivanje poreske obaveze, povlači sa sobom prekršajnu ili krivičnu odgovornost poreskog obveznika.

Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji čl. 10 st. 1 tč. 2 ustanovaljava obavezu prijavljivanja i pravilnog plaćanja poreskih obaveza.

Čl. 180 st. 1 tč. 6 ZOPPPA utvrđuje odgovornost za poreski prekršaj fizičkih lica koja nisu preduzetnici i to u slučaju da:

Poreskoj upravi ne podnese, ili ne podnese u zakonskom ili dodatnom roku poresku prijavu, ili ako je podnese nepotpisanu, ili u prijavu unese netačne podatke, a ne ispravi ih u propisanom roku, ili je podnese bez potrebne dokumentacije i dokaza od značaja za utvrđivanje poreza (član 25. tačka 2), član 38. st. 2. i 3, član 40. stav 1. i član 41);

Ističemo da ovo nisu jedine prekršajne odredbe u odnosu na fizička lica, već da smo se u cilju rasterećenja ovog teksta ograničili na ovu jednu, kao najčešću.

Krivična odgovornost

Podjednako je važno napomenuti da ukoliko iznos poreza koji se izbegava prelazi milion dinara poreski obveznik čini krivično delo Poreska utaja iz čl. 225 Krivičnog zakonika koje glasi:

“Ko u nameri da on ili drugo lice potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi milion dinara kazniće se zatvorom od jedne do pet godina i novčanom kaznom.

Postoje i kvalifikovani oblici ovog krivičnog dela ukoliko obaveza čije se plaćanje izbegava prelazi pet odnosno petnaest miliona dinara, u kojim slučajevima su zaprećene i veće kazne.

Krivično delo Poreska utaja se goni po službenoj dužnosti, što znači da će nadležni javni tužilac odmah po saznanju za učinjeno delo ili učinioca pokrenuti istragu, odnosno krivični postupak. Informacije o učinjenom delu i osumnjičenom licu javni tužilac najčešće dobija od poreske inspekcije ili poreske policije koji do istih dolaze operativnim radom.

Do sada smo obradili temu oporezivanja dohotka fizičkih lica i ustanovili da je takav način oporezivanja najnepovoljniji. Pored toga, istakli smo da izbegavanjem poreza obveznik čini prekršaj odnosno krivično delo, koje sa sobom povlači značajne kazne.

Imajući prethodno u vidu, u daljem tekstu bavićemo se rešenjima ovih problema.

Registracija delatnosti

Po našem mišljenju, najbolje rešenje je registracija preduzetničke delatnosti i režim paušalnog oporezivanja. Pored registracije preduzetnika, na raspolaganju je i registracija društva sa ograničenom odgovornošću (DOO), kao i druge zakonom predviđene forme pravnih lica.

Kako se registruje preduzetnik?

Registracija se vrši kod Agencije za privredne registre. Postupak započinje popunjavanjem Registracione prijave uz koju je potrebno priložiti zahtevane dodatke, priloge i dokaze. Pored neophodne dokumentacije uz prijavu je potrebno dostaviti i dokaz o plaćenim taksama. Lice koje želi da registruje svoju delatnost to može učiniti samostalno ili putem advokata.

Naknada za registraciju osnivanja preduzetnika iznosi 1.500,00 dinara i ista se plaća na račun Agencije, na poseban poziv na broj koji se posebno za svaku uplatu dodeljuje na sajtu APR.

Agencija za privredne registre sprovešće postupak registracije u roku od 5 radnih dana, nakon čega će preduzetnik biti aktivan. Preduzetniku će se kroz postupak registracije dodeliti matični broj, poreski identifikacioni broj (PIB), prijavu na traženi režim oporezivanja, Potvrdu o izvršenoj prijavi na registar obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO), kao i broj zdravstvnog osiguranika.

Nakon izvršene registracije preduzetnika, potrebno je otvoriti poslovni račun u banci po izboru.

Šta znači biti preduzetnik?

Ovde želimo da razjasnimo neke, u praksi česte, nedoumice.

Naime, ne registruje se “preduzetnička radnja” kao entitet, već je sama ličnost lica koje se registruje – preduzetnik. Radnja, dakle, predstavlja fikciju, odnosno najčešće manifestaciju delatnosti preduzetnika.

Na ovo Vam skrećemo pažnju iz razloga što preduzetnik za sve svoje obaveze odgovara svom svojom imovinom, a ne samo imovinom svoga poslovanja ili imovinom “radnje”. Radnja ne postoji, postoji samo ličnost preduzetnika i adresa na kojoj obavlja delatnost.

Paušalno oporezivanje

Paušalno oporezivanje regulisano je Zakonom o porezu na dohodak građana, konkretno članovima 40-42 kojima su propisani uslovi za paušalno oporezivanje.

Paušalno oporezivanje je po našem mišljenju najpovoljniji vid oporezivanja budući da obvezniku pruža određenu slobodu raspolaganja novcem i ne zahteva podnošenje kompleksnih finansijskih izveštaja i vođenje detaljnih poslovnih knjiga. Iznos novca na ime poreza se plaća na mesečnom nivou, a osnovicu utvrđuje poreska uprava. Potreba za knjigovođom je ovde minimalna ili ne postojeća.

Ističemo da je preduzetnik paušalac obavezan da vodi samo poslovnu knjigu o ostvarenom prometu kao i da čuva sve izdate račune (fakture). Poreska obaveza postoji za svaki mesec obavljanja delatnosti bez obzira na činjenicu da li je u tom mesecu ostvarena dobit. Posebno napominjemo da je ZPODG čl. 40 st. 2 tč. 4 propisano da preduzetnik koji ostvaruje godišnji prihod u iznosu od preko 6 milion dinara – ne može biti paušalno oporezovan.

Takođe, paušalno oporezivanje nije moguće kod svih delatnosti, pa je naš savet da se pre registrovanja delatnosti posavetujete sa vašim advokatom.

Otvaranje firme – društvo sa ograničenom odgovornošću

U slučaju da imate potrebu da osnujete firmu, odnosno privredno društvo sa ograničenom odgovornišću, predlažemo da pročitate naš stručni tekst “Osnivanje firme i opšti akti poslodavca” u kom tekstu detaljno govorimo o registraciji i opštim aktima koje privredno društvo mora imati od samog osnivanja.

Osnivanje firme u ovakvoj formi mnogo je pogodnije u slučaju da već sada znate da ćete imati prihode veće od 6 miliona dinara, kao i veći broj zaposlenih radnika.

Autor: Biljana Anđelković, advokat

Osnivanje firmi na teritoriji Republike Srbije, predstavlja proces koji zahteva stručnost i poznavanje materije privrednog prava, radnopravnih odnosa te poreskog, upravnog, bankarskog prava kao i funkcionisanje birokratije. Složenost se ogleda u proceduri i primeni najpovoljnijeg rešenja za klijenta.

Da biste otvorili firmu, za početak je neophodno savetovanje oko izbora adekvatne forme.

Zakon o privrednim društvima poznaje sledeće forme: ortačko društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću (D.O.O.), akcionarsko društvo (A.D.), komanditno društvo. Razlike između navedenih pravnih formi su jasno definisane zakonom u pogledu načina osnivanja, odgovornosti, osnivačkog akta i tako dalje.

Neke od odlika privrednih društva su:

ORTAČKO DRUŠTVO je privredno društvo dva ili više fizičkih ili pravnih lica koji su neograničeno solidarno odgovorni celokupnom svojom imovinom za obaveze društva. Ortačko društvo se osniva ugovorom o osnivanju i predstavlja društvo lica.

KOMANDITNO DRUŠTVO je privredno društvo najmanje dva člana, od kojih najmanje jedan član odgovara za obaveze društva neograničeno solidarno (komplementar), a najmanje jedan odgovara do visine svog neplaćenog uloga (komanditor). Komanditno društvo se osniva osnivačkim aktom. Komanditno društvo ne može obavljati sve delatnosti.

DRUŠTVO SA OGRANIČENOM ODGOVORNOŠĆU  (D.O.O.) je privredno društvo u kome jedan ili više članova društva imaju udele u osnovnom kapitalu društva, s tim da članovi društva ne odgovaraju za obaveze društva osim u slučaju probijanja pravne ličnosti (zloupotreba privrednog društva za lične ciljeve). D.O.O. ima osnivački akt, a ne statut. Minimalni osnovni kapital iznosi 100,00 dinara. Ne može obavljati sve vrste delatnosti.

AKCIONARSKO DRUŠTVO (A.D.) je privredno društvo u kome je osnovni kapital podeljen na akcije koje ima jedan ili više akcionara koji ne odgovara za obaveze društva osim u slučaju probijanja pravne ličnosti. A.D. je u zakonskoj obavezi da ima statut i osnivački akt. Sa ovom formom privrednog društva, moguće je obavljati sve vrste delatnosti. Dominantno je u poslovanju velikih kompanija što pokazuje i zakonska odredba koja obavezuje da je minimalni osnovni kapital 3.000.000,00 dinara.

Nakon izbora forme privrednog društva sledi niz drugih radnji koje se mogu smatrati početkom osnivanja firme. 

Sve radnje se mogu podeliti u nekoliko kategorija u zavisnosti od toga koji segment poslovanja treba regulisati. 

U iskustva rada sa klijentima, primetna je neupućenost  po pitanju pretežne delatnosti, troškova poslovanja, šifre delatnosti i mnogih drugih pitanja birokratske prirode.

Pored saveta i usluga advokata, neophodna je saradnja sa proverenim i pouzdanim knjigovodstvenim agencijama.  

Iz aspekta privrednog prava, neophodno se izraditi osnivački akt, statut ili ugovor o osnivanju u zavisnosti od izbora privrednog društva, sa svim obaveznim zakonskim elementima. 

Iz aspekta poreskog i upravnog prava, neophodna je prijava početka rada kod nadležne poreske uprave, prijava zaposlenih, registrovanje privrednog društva pred Agencijom za privredne registre, prijem rešenja PIB.

Iz aspekta radnog prava, neophodno je sastavljanje ugovora o radu, regulisanje svih radnopravnih odnosa, izrada pravilnika za zaposlene.

Iz aspekti bankarskog prava, neophodno je otvaranje tekućeg računa u banci, sve druge vrste bankarskih poslova u zavisnosti od izbora forme. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Jovana Govedarica, advokat

Da li je kanabis u bilo kom smislu legalan u pravnom sistemu Republike Srbije?

Legalnost kanabisa

Ukoliko neko u Republici Srbiji odluči da proizvodi ulje od kanabisa, ili gumene bombone sa umirujućim dejstvom u cilju prodaje i daljeg plasiranja na tržištu, da li bi takva, ili kakva druga aktivnost u vezi sa kanabisom, bila dozvoljena?

Kratak odgovor bi bio – DA!

Međutim, postoji niz specifičnosti, zakonskih rupa i otvorenih pitanja koji ovakav odgovor ne čine apsolutno sigurnim.

Regulativa

Shodno gore navedenom, pitanja od značaja za ovu oblast regulisana su primarno Zakonom o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama ("Sl. glasnik RS", br. 99/2010 i 57/2018, u daljem tekstu – Zakon) i Pravilnikom o uslovima za gajenje konoplje (“Sl. glasnik RS“, br. 64/2013, u daljem tekstu - Pravilnik).

Prema članu 60. Zakona

Dozvoljeno je gajenje konoplje (Cannabis) samo radi proizvodnje vlakana, proizvodnje semena za ishranu životinja, daljeg razmnožavanja, prerade, ispitivanja kvaliteta semena, kao i njegovog prometa.

Dozvoljeno je gajenje konoplje samo pravnom, odnosno fizičkom licu koje ima dozvolu koju je izdalo ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede.

Prema stavu 5. istog člana Zakona Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (u daljem tekstu – Ministar poljoprivrede) treba da propiše sortu konoplje (Cannabis-a) koja se može gajiti, prometovati, uslovi koji se moraju ispunjavati za dobijanje dozvole za gajenje konoplje i sl.

Ministar poljoprivrede je i doneo Pravilnik, a u smislu ovog teksta najbitnija je odredba koja propisuje da je dozvoljeno gajiti isključivo sorte koje pripadaju vrsti konoplje (Cannabis sativa L) koje su upisane u Registar sorti poljoprivrednog bilja u skladu sa zakonom kojim se uređuje priznavanje sorti poljoprivrednog bilja i čiji je sadržaj supstanci iz grupe tetrahidrokanabinola (THC-a) manji od 0,3%.

Ukratko, gajenje, proizvodnja i stavljanje u promet isključivo industrijske konoplje, iliti CBD-a (Cannabidiol), je dozvoljeno. Naime, u pitanju je kanabinoid, derivat kanabisa, koji u svom sastavu ne sadrži više od 0.3% THC-a, stoga bi isto trebalo da se odnosi i na delta 8 i delta 9 derivate.

Stvarno stanje

U praksi stvari nisu jednostavne. Pre svega, iako je sam CBD bez psihoaktivnog dejstva, neko ko bi želeo da koristi njegovo ulje morao bi da vrši ekstrakciju istog iz cveta industrijske konoplje koji sadrži visok procenat CBD-a, i do 0,3% THC-a, koji jeste psihoaktivan, ali je zakonom dozvoljen u datom procentu.

Međutim, iako je uzgoj dozvoljen, ekstrakcija CBD ulja nije zakonski regulisana.

Štaviše, Komisija za psihoaktivne kontrolisane supstance iznela je Mišljenje u kojem se navodi da CBD zapravo jeste psihoaktivna supstanca i da može imati neželjena dejstva. Praktična posledica ovakvog stava Komisije je da, dok se pri uzgoju procenat THC-a od 0,3% može tolerisati, u prometu taj procenat mora biti 0%, što je nije moguće. Takođe, seme takve sorte konoplje može da se koristi za ishranu isključivo životinja koje nisu domaće, imajući u vidu da se meso domaćih životinja (kao što je npr. juneće) koristi u ishrani stanovništva, pa bi CBD posrednim putem mogao da dospe u ljudski organizam.

Da rezimiramo, stvarno stanje je takvo da iako postoji zakonska osnova koja dozvoljava uzgoj i promet konoplje pod uslovima kako je propisano, u praksi postoje određene nedoumice, pogotovo zbog još uvek nedovoljno uniformne prakse državnih organa.

Ipak, proizvodi koji u sebi sadrže CBD se uveliko prodaju na području Republike Srbije, i to kao suveniri, kao prehrambeni proizvodi sa umirujućim dejstvom ili kao lekovita ulja, kozmetički proizvodi i sl.

Uslovi

Da bi neko mogao da obavlja delatnost iz ove oblasti, određeni uslovi moraju se ispuniti.

U smislu uzgoja konoplje:

• Dozvoljeno je gajenje konoplje samo pravnom, odnosno fizičkom licu ili preduzetniku;
• Neophodno je pribaviti dozvolu koju je izdalo Ministarstvo poljoprivrede;
• Dozvola traje jednu proizvodnu godinu i izdaje se na osnovu prethodno podnetog zahteva;
• Sadržina zahteva sa prilozima propisana Pravilnikom i Zakonom;
• Zahtev se podnosi Ministarstvu pre setve konoplje a najkasnije do 30. aprila tekuće godine.

Za proizvodnju i stavljanje u promet takođe se izdaju dozvole, a na osnovu prethodno podnetih zahteva. Međutim, situacije je u ovde drugačija. Naime, Zahtev za izdavanje dozvole za proizvodnju može da podnese Ministarstvu samo određen tip pravnog lica, i to:

• pravno lice kome je izdata dozvola za proizvodnju leka, odnosno proizvođač aktivnih supstanci koji je upisan u registar proizvođača aktivnih supstanci, u skladu sa propisima kojima se uređuje oblast lekova i medicinskih sredstava;
• pravno lice koje proizvodi hemikalije i koje je upisano u registar hemikalija u skladu s propisima koji regulišu oblast hemikalija;
• druga pravna lica, u skladu sa Zakonom.

Zahtev za izdavanje dozvole za promet može da podnese Ministarstvu neki od gorenavedenih oblika pravnog lica, kao i pravno lice kome je izdata dozvola za promet lekova i medicinskih sredstava na veliko ili dozvola za promet hemikalija na veliko. Na osnovu podnetog zahteva Ministarstvo poljoprivrede izdaje konkretnu dozvolu, u zavisnosti od toga koji je zahtev podnet.

Jako je bitno imati na umu da dozvola za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance se izdaje:

• za tačno određenu psihoaktivnu kontrolisanu supstancu;
• određenu količinu koja se proizvodi;
• na određeni period važenja;
• za određeno mesto proizvodnje,
• za određeno postrojenje;
• za određenu prostoriju.

Tako dobijena dozvola je neprenosiva, odnosno njen prenos na druga lica je strogo zabranjen.

Da bi se dozvola za proizvodnju, odnosno promet izdala, moraju biti zadovoljeni  određeni uslovi koji se odnose na pravno lice. Ti uslovi su:

• da pravno lice ima lice odgovorno za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance, a koje može da obavlja i druge poslove, u skladu sa zakonom;

• da ima zastupnika pravnog lica, odnosno lice odgovorno za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance iz tačke 1) ovog člana kome nije izrečena pravnosnažna presuda za privredni prestup za delo iz oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, odnosno prekursora;

• da ima zastupnika pravnog lica, odnosno lice odgovorno za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance iz tačke 1) protiv kojeg nije pokrenut postupak za krivično delo iz oblasti proizvodnje, odnosno prometa opojnih droga, odnosno prekursora;

• da je obezbedilo uslove za skladištenje psihoaktivne kontrolisane supstance u posebnim prostorijama, u kojima se ne skladište ostali proizvodi ili koje je obezbedilo metalne sefove, u skladu sa zakonom;

• koje ispunjava i druge uslove propisane zakonom i propisima donetim za njegovo sprovođenje.

Rok za izdavanje dozovle je 90 dana od dana prijema urednog zahteva, a kada se izda traje pet godina od dana njenog izdavanja. Naravno, dozvola može da traje i kraće, ukoliko to podnosilac u svom zahtevu traži.

Konačno, osvrnućemo se i na uvoz/izvoz ovakvih supstanci, pa tako i proizvoda koji u sebi sadrže ekstrakte kanabisa. Izvoz, odnosno uvoz može vršiti isključivo pravno lice, i to ono kome je izdata dozvola za proizvodnju, odnosno promet psihoaktivne kontrolisane supstance. Ono što je specifično je da za svaki uvoz, odnosno izvoz, Ministar poljoprivrede izdaje dozvolu na osnovu prethodno podnetog zahteva sa propisanom sadržinom.

Takođe, trajanje dozvole zavisi od toga da li ste optirali za uvoz ili izvoz. Dozvola za uvoz traje tri meseca i važi od dana izdavanja, a dozvola za izvoz izdaje se za period koji određuje Ministar poljoprivrede u skladu s periodom važenja dozvole za uvoz, odnosno drugog akta nadležnog organa države u koju se izvozi psihoaktivna kontrolisana supstanca.

Ministarstvu se moraju slati obaveštenja o uvozu i izvozu. Ukoliko se realizuje izvoz, odnosno uvoz, pravno lice mora u roku od 15 dana od realizcije pisanim putem obavestiti Ministarstvo o količini izvezene, odnosno uvezene supstance. Ako se isti ne realizuju u roku određenom u dozvoli, Ministarstvo mora biti obavešteno na isti način u roku od 15 dana od dana prestanka važenja dozvole i moraju se vratiti svi primerci izdatih dozvola.

Dakle, izvoz i uvoz su po pravilu vezani, a to potvrđuje i odredba Zakona da dozvola za izvoz može da se izda ako se podnese dozvola za uvoz, odnosno drugi odgovarajući akt nadležnog organa druge države.

Zaključak

Shodno svemu navedenom, konoplju je dozvoljeno uzgajati isključivo u vidu industrijske (CBD) konoplje koja ima u sebi do 0,3% THC-a, kao i prometovati je sa istim svojstvima. Regulativa u ovoj oblasti je izuzetno stroga i isključiva (što se vidi i po različitim vrstama dozvola i lica koja ih mogu dobiti), ali derivati koji se zasnivaju na CBD-u nisu zabranjeni dokle god u sebi sadrže do 0,3% THC-a.

Tržište Republike Srbije nije dovoljno liberalno, premda je potencijal izuzetno vilik. Industrijska konoplja se gaji na skoro 1.000 hektara, i to samo na području Autonomne pokrajine Vojvodine, a nekadašnja SFR Jugoslavija je bila glavni izvoznik u Evropi i činila je čak četvrtinu evropske proizvodnje. Utisak je da joj popularnost ponovo raste zbog brojnih naučno dokazanih benefita.

Samim tim, očekuje se da u budućnosti Republika Srbija dodatno liberalizuje tržište imajući u vidu i međunarodnu aktivnost, a pogotovo odluke nadležnih tela Ujedinjenih nacija u toj oblasti o dekriminalizaciji kanabisa i marihuane.

Članak na engleskom jeziku možete pročitati ovde.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Miloš Vučković, Advokat - Senior and Managing Partner u AK IVVK Lawyers

          Aleksandar Čermelj, Advokatski pripravnik - Associate u AK IVVK Lawyers

Parnični postupci pokreću se tužbom lica koje želi da ostvari neko pravo ili smatra da mu je neko pravo ugroženo. Zato, u ovom postupku možete se naći u svojstvu tužioca – podneli ste tužbu da ostvarite ili zaštite neko svoje pravo, ili u svojstvu tuženog. U oba slučaja nije neophodno da imate advokata, ali ako želite da vas u parničnom postupku advokat zastupa, to će vas i koštati. Izuzetno, možete ostvariti i pravo na besplatnu pravnu pomoć o čemu možete pročitati više u vodiču „Kako da ostvarite pravo na besplatnu pravnu pomoć – Praktičan vodič za građane“ dostupnom na sajtu Komiteta pravnika za ljudska prava.

Pored poteškoće u odabiru advokata, javljaju se i pitanja oko cene njihovog angažovanja i da li će ovaj trošak na kraju postupka biti nadoknađen kroz dosuđenu sumu. Kako advokati imaju zabranu reklamiranja, teško je napraviti izbor između advokatskih kancelarija. Medijske izjave ili objave na internetu povodom aktuelnih pitanja često ne daju dovoljno informacija za takav izbor.

Da li je prilikom izbora advokata neophodno znati u kojim se oblastima prava oni specijalizuju? Na internetu se često mogu videti sajtovi na kojima se ističe rad advokatskih kancelarija u određenim oblastima (npr. krivičnim postupcima, ugovornim odnosima, itd.). Međutim, ovo ne znači da advokati te kancelarije poznaju isključivo ovu oblast, kao i da advokati koji tako ne ističu svoje poslovanje imaju manje znanja i iskustva. U tom smislu, vaš je izbor kome ćete se obratiti, a njihov da li će zastupanje prihvatiti.

Zašto neki advokati koštaju više?

Advokatska tarifa[1] je zvanični cenovnik advokatskih usluga. Tarifa propisuje koliko poena nosi svaka radnja, odnosno usluga advokata, i da vrednost jednog poena iznosi 45,00 dinara, a pravne radnje su vrednovane poenima. Međutim, da bi bilo lakše i preglednije, pored teksta Advokatske tarife dostupan je i Tabelarni prikaz Advokatske tarife koja će vam skratiti vreme i otkloniti nedoumice, s obzirom da su u tabeli umesto poena istaknuti iznosi u dinarima.

Međutim, ova Tarifa, iako predviđa cenu za svaku konkretnu usluga advokata – naknadu za rad, ostavlja mogućnost da advokat sam odredi veću ili manju cenu od propisane u dozvoljenim granicama: od 50% propisane naknade kao minimalna dozvoljena cena usluge, dok maksimalno ograničenje cena usluga prema trenutno važećoj tarifi nije određeno.

Na primer, cena za uslugu pristupa advokata na jedno ročište u slučaju spora iz radnih osnosa, advokat može odrediti po tarifi u iznosu od 29.250 dinara, ali i veću cenu, dok je manji iznos dozvoljen najviše do 50% tarifom propisanog iznosa, što u ovom primeru iznosi 14.625 dinara.

Modeliteti obračunavanja naknade

Na opisan način, uvidom u tabelarni prikaz Advokatske tarife, za svaki postupak možete izračunati koliko će koštati određena radnja preduzeta od strane advokata. Međutim, pored navedenog, Tarifa dopušta advokatima da visinu nagrade za svoj rad odrede procentualno u odnosu na vrednost predmeta kada je u pitanju sastavljanje izjava volja. Tu govorimo o ugovorima, zaveštanjima i slično.

Na primer, u slučaju sastavljanja zaveštanja (testamenta), advokat može obračunati naknadu u iznosu od 10% u odnosu na vrednost predmeta zaveštanja. Recimo, ukoliko je vrednost imovine koja se testamentom ostavlja 2.000.000,00 dinara, advokat je ovlašćen da naplati 200.000,00 dinara za sastavljanje testamenta.

U još jednom slučaju, advokat može u dogovoru sa strankom, ugovoriti naknadu za rad u procentualnom iznosu, a u srazmeri sa uspehom u postupku. U ovom slučaju, neophodno je da je u pitanju imovinski odnos, da postoji pisani sporazum advokata i stranke o ovakvom načinu naplate, a najviši dozvoljen ugovoreni procenat je 30%.

Na primer, u slučaju spora povodom naknade štete, stranka može ugovoriti sa advokatom da će njemu kao nagrada za rad pripasti 20% od dosuđenog iznosa na ime naknade štete.

Dobro je znati da, pored toga što advokati imaju pravo da naplate svoj rad na konkretnom predmetu klijenata, imaju pravo i da naplate sve troškove koji su bili neophodni da bi uopšte na tom predmetu mogli da postupaju, primenjujući svoje znanje i iskustvo.

Procenjivi i neprocenjivi predmeti

U parničnim postupcima, Advokatska tarifa razlikuje cenu usluga advokata u zavisnosti da li se radi o procenjivim ili neprocenjivim predmetima. Procenjivi predmeti su oni koji se kategorišu prema vrednosti predmeta spora, dok su neprocenjivi sporovi svi ostali parnični sporovi i oni se kategorišu prema vrsti predmeta spora.

Na primer: Vrednost predmeta spora u slučaju spora oko naknade štete čiji je iznos koji se traži tužbom 850.000,00 dinara je procenjiv i iznosi 850.000,00 dinara, dok u slučaju parničnog postupka povodom mobinga za predmet kažemo da je neprocenjiv, jer nema konkretnu vrednost koja se tužbom traži.

Da li se plaća naknada advokatu kada je ročište odloženo?

Ovde je bitno napraviti razliku da li je advokat pristupio odloženom ročištu ili ne – da li je sudija saopštio da je ročište odloženo nakon što su svi prisutni ušli u sudnicu ili je na vreme obavestio advokata da će ročište biti odloženo pa advokat nije morao da pristupi. U prvom slučaju, pristup advokata na ročištu koje je odloženo advokat ima pravo da naplati, dok blagovremeno odloženo ročište advokat ne naplaćuje.

Da li se u toku postupka plaćaju pravni saveti i mišljenja?

Ako ste već angažovali advokata da vas zastupa u postupku, pravni saveti van ročišta i data mišljenja advokata koja se odnose na taj postupak ne naplaćuju se dodatno. Međutim, ukoliko ne želite zastupanje advokata već samo savet, ili zatražite mišljenje ili savet pre nego što angažujete advokata u postupku, ova usluga se naplaćuje. Za usmeni i pisani pravni savet ili mišljenje o nekom pravnom pitanju, advokatu pripada nagrada propisana za podneske kojima se pokreće odgovarajući postupak u vezi sa tim pravnim pitanjem.

Na primer, ako od advokata koji vam vodi postupak razvoda zatražite mišljenje o situaciji u kojoj se nalazite vezano za otkaz koji ste dobili jer sumnjate da je nezakonit, i želite da vam advokat da savet da li da pokrenete postupak pred sudom, ovu uslugu advokat može naplatiti prema važećoj advokatskoj tarifi u iznosu od 24.750,00 dinara.

Ko na kraju snosi troškove mog advokata?

U parničnom postupku, sud po okončanju postupka odlučuje o svim troškovima, u šta spadaju i troškovi advokata obe strane. Pre svega, sud odlučuje samo o onome što ste od njega tražili, pa je neophodno da već u tužbi tražite od suda da obaveže tuženog da naknadi troškove postupka. Ukoliko ste vi tuženi, predlog sudu da sve troškove snosi tužilac iznećete u odgovoru na tužbu. Po pravilu, vi plaćate advokata unapred ili po izvršenoj radnji, pa dosuđeni iznos na kraju postupka, pripada vama, a ne advokatu (uz izuzetak ukoliko je dogovor sa advokatom da se naplati tek po dobijenom postupku).

Pri donošenju odluke sud prvo odlučuje šta čini troškove postupka i određuje njihov iznos, a onda može dosuditi da sve troškove snosi jedna strana, da svako snosi svoje troškove ili da se troškovi dosude srazmerno uspešnosti u postupku. Na primer, u sporovima u vezi sa porodičnim odnosima, poput razvoda braka, sud najčešće dosuđuje da svaka strana snosi svoje troškove, s obzirom na to da se takvi postupci obično vode u interesu obe stranke. Sud će uvek odbiti da dosudi troškove koji nisu bili potrebni za vođenje postupka, one za koje smatra da su suvišni. Takođe, sud nije obavezan da se pri određivanju iznosa troškova vodi vašim dogovorom sa advokatom, odnosno nije obavezan da primenjuje sporazum između vas i advokata, već će uvek primeniti Advokatsku tarifu.

Na primer, ako je vaš dogovor sa advokatom da svaki podnesak plaćate 30.000,00 dinara iako je prema Tarifi 24.750,00 dinara, sud ne mora taj trošak priznati preko propisanih 24.750,00 dinara, pa bi onda druga strana presudom bila obavezna da vam isplati samo onoliko koliko je sud priznao, ne i koliko je vas zaista koštalo.

Da sumiramo - troškovi i naknada troškova u parničnom postupku:

• Sud će dosuditi troškove postupka samo ako od njega to izričito zahtevate. 

• Advokat po okončanju glavne rasprave iznosi svoj troškovnik: koje usluge je pružio i iznos koji potražuje. 

• Sud razmatra zahteve obe strane i odlučuje koje troškove priznaje, utvrđuje iznose i odlučuje koja strana će i u kojoj meri snositi troškove postupka. 

• Realni troškovi advokata nisu uvek isti sa onima koje sud priznaje i na koje obavezuje drugu stranu da plati, pa ne mora da znači da ćete povratiti sve troškove koje ste imali povodom vođenja postupka ukoliko uspete u istom.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Katarina Toskić, advokat

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa. 

[1] Tarifa o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Sl. Glasnik RS“, br. 43/2023)

Materija bolovanja (privremene sprečenosti za rad usled bolesti) regulisana je Zakonom o radu i Zakonom o zdravstvenom osiguranju.

U slučaju bolesti zaposleni treba da se javi svom izabranom lekaru radi otvaranja bolovanja. Ako lekar utvrdi postojanje razloga za odsustvo sa rada zbog bolesti on će izdati potvrdu o sprečenosti za rad, u koju unosi datum početka bolovanja i datum očekivanog završetka sprečenosti za rad (koliko dugo će zaposleni biti odsutan sa rada usled bolesti).

Zaposleni je u obavezi da potvrdu o bolovanju dostavi poslodavcu najkasnije u rokuod tri dana oddananastupanja privremene sprečenosti.

U slučaju teže bolesti, umesto zaposlenog, potvrdu poslodavcu mogu da dostave članovi uže porodice ili druga lica sa kojima zaposleni živi u porodičnom domaćinstvu. Ako zaposleni živi sam, potvrdu je dužan da dostavi u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu. (čl.103 Zakona o radu)

Zaposleni u najvećem broju slučajeva ostvaruje pravo na bolovanje zbog bolesti ili povrede van rada. Pored toga, ovo pravo ima i u slučajevima povrede na radu, profesionalnog oboljenja, nege bolesnog člana uže porodice i dobrovoljnog davanja organa i tkiva i drugim slučajevima. (čl.74. Zakona o zdravstvenom osiguranju).

Pravo na naknadu zarade pripada zaposlenom od prvog dana sprečenosti za rad i za sve vreme njenog trajanja, ali samo za vreme trajanja radnog odnosa za koje bi zaposleni primao zaradu da nije nastupila privremena sprečenost za rad. Izuzetno, ako je privremena sprečenost za rad nastala kao posledica povrede na radu ili profesionalne bolesti, naknada zarade pripada za sve vreme njenog trajanja, i nakon prestanka radnog odnosa zaposlenog, sve dok traju uzroci privremene sprečenosti za rad (član 78 Zakona o zdravstvenom osiguranju).

Bolovanje do 30 dana i bolovanje preko 30 dana – obaveze poslodavca

Bolovanje do 30 dana – isplaćuje poslodavac iz svojih sredstava. Poslodavac je obveznik ovog plaćanja i ovaj iznos ne može da refundira od RFZO.

Obaveze poslodavca – Za sva bolovanja do 30 dana poslodavac vrši obračun i isplatu naknada zarada. Obračun naknada zarada poslodavac vrši istovremeno sa obračunom zarada.Poslodavac je u obavezi da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun, i to najkasnije do kraja meseca za prethodni mesec.

Bolovanje preko 30 dana – Ukoliko privremena sprečenost potraje duže od 30 dana, zaposleni se upućuje na lekarsku komisiju koja će doneti ocenu o produžetku bolovanja. Ukoliko lekarska komisija odobri bolovanje, naknada zarade počev od od 31. dana se obezbeđuje iz sredstava Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Obaveze poslodavca – Za bolovanje preko 30 dana poslodavac takođe vrši obračun naknade zarade, ali obračun dostavlja RFZO koji vrši isplatu na poseban račun poslodavca (račun za bolovanja) i odatle se vrši isplata zaposlenom. Poslodavac isto tako može najpre da iz svojih sredstava isplati naknadu za trudničko bolovanje pa da potom izvrši refundaciju od Fonda.

Naknada zarade za bolovanje do 30 dana

Zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana, i to:

• najmanje u visini 65% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ona ne može biti niža od minimalne zarade, ako je sprečenost za rad prouzrokovana bolešću ili povredom van rada
• u visini 100% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade, ako je sprečenost za rad prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću – čl.115 Zakona o radu

Naknada zarade za bolovanje preko 30 dana

Zaposleni ima pravo na nakanadu zarade za bolovanje preko 30 dana, i to:

• kod „obične“ bolesti i povrede van rada – 65% od osnova za naknadu zarade
• u slučaju povrede na radu, profesionalne bolesti naknada iznosi 100% od osnova za naknadu zarade

Trudničko bolovanje

U slučaju privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacije u vezi sa održavanjem trudnoće (trudničko bolovanje) za prvih 30 dana sprečenosti za rad naknadu isplaćuje poslodavac iz svojih sredstava, i visina naknade zarade obezbeđuje se u iznosu od 100% od osnova za naknadu zarade.

U slučaju privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacije u vezi sa održavanjem trudnoće, počev od 31.dana visina naknade zarade obezbeđuje se u iznosu od 100% od osnova za naknadu zarade. (član 96 Zakona o radu)

Postoje i izuzeci od gore navedenog pravila da poslodavac uvek isplaćuje naknadu zarade za bolovanje do 30 dana, a RFZO počev od 31.dana, i to:

• kod bolovanja usled povrede na radu ili profesionalne bolesti naknadu zarade isplaćuje poslodavac od prvog dana za sve vreme trajanja bolovanja (inakon 30 dana bolovanja) i to 100 % od osnova
• kod bolovanja zbog nege deteta koje je mlađe od tri godine, naknada zarade se isplaćuje iz sredstava Fonda sve vreme trajanja odsustva i to 65 % od osnova
• kod sprečenosti za rad zbog dobrovoljnog davanja tkiva i organa naknada zarade se obezbeđuje iz sredstava Fonda i to od prvog dana sprečenosti za rad zbog dobrovoljnog davanja tkiva i organa uvek 100 % od osnova (član 102 Zakona o zdravstvenom osiguranju)

Zaštita zaposlenog koji je na bolovanju od otkaza i zloupotreba bolovanja

Korišćenje prava na bolovanje odobreno od strane nadležnog lekara je zakonsko pravo zaposlenog. Tako ono ne može biti osnov za otkaz ugovora o radu od poslodavca (bez obzira na dužinu trajanja i učestalost bolovanja).

Međutim, pravo na bolovanje ipak nije vremenski neograničeno. Tako, ukoliko zaposleni odsustvuje sa rada duže od šest meseci neprekidno, ili ukoliko u poslednjih 18 meseci odsustvovuje sa rada 12 meseci sa prekidima, tada izabrani lekar tj. lekarska komisija upućuju zaposlenog na invalidsku komisiju radi procene radne sposobnosti i eventualnog utvrđivanja gubitka radne sposobnosti.

Isto tako, ukoliko zaposleni ne dostavi potvrdu od lekara o privremenoj sprečenosti za rad ili ako zloupotrebi bolovanje, poslodavac može da zaposlenom otkaže ugovor o radu.

Kao što smo naveli, zaposleni ima obavezu da u slučaju bolovanja najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad o tome obavesti poslodavca i dostavi potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad. Takođe, ukoliko poslodavac posumnja u opravdanost razloga za odsustvovanje sa rada može da podnese zahtev nadležnom zdravstvenom organu radi utvrđivanja zdravstvene sposobnosti zaposlenog.

Presude sudova…

Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 2973/2019 od 4.2.2020. godine – Bilten sudske prakse Apelacionog suda u Kragujevcu br. 1/2021

Ponašanje zaposlenog tokom odsustvovanja zbog privremene sprečenosti za rad, koje nije suprotno propisanoj terapiji i svrsi zbog koje je odsustvo odobreno i kojim ne sprečava svoje ozdravljenje i ne utiče na pogoršanje zdravstvenog stanja, ne predstavlja otkazni razlog zloupotrebe prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad.

Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 3568/2018 od 16.5.2019. godine – Bilten sudske prakse Apelacionog suda u Kragujevcu br. 1/2020

Ugovor o radu zaključen na određeno vreme zbog privremenog povećanja obima posla ne može se produžiti za period u kome je zaposleni bio privremeno sprečen za rad.

Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 1101/2016(2) od 13.2.2019. godine

Kod okolnosti da je otkazni razlog obrazovan za vreme prisustva zaposlenog na radu, sprovođenje otkaznog postupka u periodu u kojem se on nalazio na bolovanju ne utiče na zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa.

Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 7089/2012(1) od 5.6.2013. godine

Topli obrok i regres za godišnji odmor predstavljaju naknadu iz radnog odnosa koja se uključuje u zaradu zaposlenih, samo za period proveden na radu.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Brankica Srdić.

Preuzeto sa MojSavetnik.

Prilikom zasnivanja radnog odnosa, Poslodavac i zaposleni svoja prava i obaveze regulišu putem ugovora o radu.

Ugovor o radu se smatra zaključenim kad ga potpišu zaposleni i direktor, odnosno preduzetnik (ili zaposleni koga on ovlasti). 

Ugovor o radu zaključuje se u najmanje tri primerka od kojih se jedan obavezno predaje zaposlenom, a dva zadržava poslodavac. Poslodavac je dužan da ugovor o radu drži u sedištu ili drugoj poslovnoj prostoriji, u zavisnosti od toga gde zaposleni radi.

Služba za ljudske resurse kod poslodavca vodi računa o personalnim dosijeima zaposlenih, kako bi sadržavali sva neophodna dokumenta (ugovor o radu, aneksi ugovora o radu, uverenje o stečenoj stručnoj spremi, lekarsko uverenje, rešenje o korišćenju godišnjeg odmora i sl.).

Zakon o radu propisuje opšte i posebne uslove za zasnivanje radnog odnosa. Opšti uslovi se određuju generalno, nezavisno od poslova radi kojih se zasniva radni odnos. Tako poslodavac može da zasnuje radni odnos samo sa osobom koja ima navršenih 15 godina života. Kada se zasniva radni odnos sa maloletnom osobom poslodavac je u obavezi da pribavi pismenu saglasnost roditelja, usvojioca ili staraoca, pod uslovom da takav rad ne ugrožava zdravlje, moral i obrazovanje maloletnika.

Maloletnik će ispunjenost ovih uslova dokazati izvodom iz matične knjige rođenih ili drugom verodostojnom ispravom. Takođe, nephodno je da se pribavi uverenje nadležnog lekara kojim se utvrđuje da je maloletnik sposoban za obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos i da takvi poslovi nisu štetni za njegovo zdravlje.

Pravilnikom o sistematizaciji i organizaciji radnih mesta određuju vrste poslova kod poslodavca, kao i vrsta i stepen stručne spreme koja je neophodna za rad na određenim poslovima i drugi posebni uslovi za rad na pojedinim poslovima. Obaveza donošenja Pravilnika se odnosi na sve poslodavce koji imaju više od 10 zaposlenih.

Na primer, postoje poslovi koji se obavljaju uz veliki napor ili pod posebnim uslovima (rad pod zemljom, pod vodom, rad noću, na visokoj ili niskoj temperaturi.). Bez posebne zdravstvene sposobnosti radnik ne može zasnovati radni odnos na poslovima koji zahtevaju tu sposobnost, a u toku rada zaposleni je takođe u obavezi da se podvrgava periodičnim zdravstvenim pregledima radi kontrole zdravlja.

Posebni uslovi prilikom zasnivanja radnog odnosa mogu biti:

• određena vrsta i stepen stručne spreme (nivo obrazovanja određene struke)
• radno iskustvo (vreme provedeno u obavljanju poslova koji su isti ili slični poslovima koji treba da se obavljaju)
• posebna zdravstvena sposobnost (sposobnost koja je neophodna za obavljanje određenih poslova koji se obavljaju pod povećanom opasnošću po život i zdravlje)
• položen stručni ispit (npr. obaveza polaganja stručnog ispita za radnike koji rade na poslovima zaštite na radu)
• određena lična svojstva – mogu biti uslov za obavljanje poslova gde su takva lična svojstva neophodna za kvalitetno obavljanje rada (npr.visina i težina pilota)

Pol ne može biti propisan kao poseban uslov za zasnivanje radnog odnosa jer bi to predstavljalo diskriminaciju na radu.

Prema Zakonu o radu poslodavac ne može od kandidata zahtevati  podatke o njegovom porodičnom statusu, bračnom statusu i planiranju porodice, niti može zahtevati od kandidata da dostavi bilo koju drugu ispravu i drugi dokaz koji nije od neposrednog značaja za obavljanje konkretnog posla za koji zasni­va radni odnos. Podaci o porodičnom i bračnom statusu i planiranju porodice stvar su lične prirode, i nisu u direktnoj vezi sa zaposlenjem.

Isto tako, poslodavac ne može uslovljavati zasnivanje radnog od­nosa testom trudnoće. Izuzetak su poslovi gde postoji značajan rizik za zdravlje žene i deteta. Ova odredba je u funkciji zaštite žena i materinstva.

Takođe, poslodavac ne može da uslovljava zasnivanje radnog od­nosa prethodnim davanjem izjave o otkazu ugovora o radu od strane kandidata.

Zakon o radu u posebnom delu predviđa zabranu diskriminacije, pa tako zabranjuje neposrednu i posrednu diskriminaciju kako lica koja traže zaposlenje tako i zaposlenih. Zabranjena je diskriminacija s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Neposredno pre i prilikom zasnivanja radnog odnosa kandidat je u obavezi da poslodavcu dostavi isprave i druge dokaze kojima se potvrđuje da su ispunjeni uslovi za rad na poslovima za koje zasniva radni odnos, utvrdenih Pravilni­kom. (čl. 26. Zakona o radu).

Služba za ljudske resurse ili kadrovska služba kod poslodavca će voditi komunikaciju sa zaposlenim prilikom zasnivanja  radnog odnosa, kako bi zaposleni blagovremeno dostavio potrebnu dokumentaciju.

Prilikom zasnivanja radnog odnosa zaposleni dostavlja poslodavcu:

• fotokopiju lične karte
• uverenje o završenoj školi ili fakultetu i stečenoj stručnoj spremi određenog smera koja se zahteva za određeni posao prema sistematizaciji poslova kod poslodavca (fotokopiju diplome o završenoj školi, posebne sertifikate i licence ako se to zahteva za rad na određenom mestu)
• druge dokaze o ispunjenosti posebnih uslova za rad na određenim poslovima (sanitarna knjižica, lekarsko uverenje o zdravstvenoj sposobnosti, potvrda o radnom iskustvu i sl.)

Poslodavac više ne može da od zaposlenog traži radnu knjižicu, niti je potrebno da unosi nove podatke u knjižicu, jer se dokazi koji su upisani u radnu knjižicu mogu pribaviti putem Centralnog registra i Fonda PIO.Radna knjižica kao dokument može i dalje u nekim slučajevima služiti kao dokaz za ostvarivanje prava iz radnog odnosa.

Datum početka rada je vrlo bitan jer od tog dana počinju da teku prava, obaveze i odgovornosti koje proističu iz radnog odnosa i to je dan početka osiguranja zaposlenog kod nadležnog fonda za socijalno osiguranje.

Pre stupanja na rad poslodavac je dužan da prijavi zaposlenog na obavezno socijalno osiguranje. Prijava na obavezno socijalno osiguranje sada se vrši elektronskim putem, preko Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja.

Poslodavac je u obavezi da pre zaključivanja ugovora o radu obavesti kan­didata o poslu koji će obavljati, o uslovima rada, pravima i obavezama iz radnog odnosa (član 27 Zakona o ra­du).

Bilo bi dobro da kod poslodavca postoji osoba koja će zaposlenom detaljnije objasniti koja su njegova prava i obaveze koje proističu iz radnog odnosa, posebno ako se radi o mlađim zaposlenima ili zaposlenima koji nemaju dovoljno radnog iskustva.

Isto tako, ako se zaključuje neki drugi ugovor van radnog odnosa (recimo ugovor o privremenim i povremenim poslovima),  bitno je da radno angažovani bude upoznat sa svojim pravima, jer njegov status nije isti kao status zaposlenog. Na taj način bi se izbegli eventualni nesporazumi ili pogrešna očekivanja.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Brankica Srdić.

Preuzeto sa MojSavetnik.

Uvod

Poslovna reputacija je najvredniji nematerijalni resurs svakog privrednog subjekta i može se definisati kao percepcija javnosti o njemu i načinu na koji on funkcioniše. Pozitivan ili negativan stav javnosti ili medija o određenom privrednom subjektu ima direktan uticaj na poslovne prihode, na mogućnost saradnje sa drugim tržišnim subjektima, za privlačenje novih klijenata i kvalitetne radne snage, plasiranje robe i usluga na tržištu.

Svako ima pravo na slobodu izražavanja, tj. slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javnih vlasti, u demokratskom društvu to nije bezuslovno i neograničeno. Postavlja se pitanje kako jedna kompanija, u digitalnom dobu bez puno obzira za klasične vrednosti poput časti i ugleda drugog, u kojem se jednim klikom, "strimovanjem" audio, foto ili video snimka ili online komentarom na internet forumima ili blogovima, može sačuvati svoju reputaciju? Кako reagovati u slučaju da se protiv vaše kompanije ili vas kao njenog zastupnika objave negativne lažne vesti u medijima, "hakuje" vaša veb stranica ili se na drugi način zlonamerno ugrozi vaša reputacija? U kojim slučajevima i pod kojim uslovima naše pravo štiti poslovni ugled privrednih subjekata?

Oblici povrede poslovne reputacije i preventiva

Do povrede poslovne reputacije može doći na mnogo načina: kao rezultat neetičke poslovne prakse konkurentnog subjekta; kršenjem dužnosti i postupanjem u sukobu interesa sadašnjih ili bivših zaposlenih i direktora; usled pružanja niskog kvaliteta usluga ili robe korisnicima; curenjem poslovnih informacija; ugrožavanjem, odnosno nedovoljnom zaštitom životne sredine u obavljanju privrednih aktivnosti; usled bilo kojeg drugog negativnog događaja koji može negativno delovati na imidž kompanije.

Posledice mogu biti teške za kompaniju i mogu direktno dovesti do: smanjenja prihoda, smanjenja cene akcija, teškoća u privlačenju i zadržavanju zaposlenih, gubitka poverenja odbora i akcionara, smanjenja finansiranja i mogućnosti partnerstva, negativnog uticaja na lanac snabdevanja kompanije i dr. Dodatno, uspostavljanje reputacije može potrajati dug vremenski period, a sam proces može biti veoma skup. Кompanija će možda morati da uloži značajna sredstva u rebranding, pokretanje kampanje za odnose s javnošću ili implementaciju novih politika i procedura kako bi povratila poverenje svih zainteresovanih strana.

Кompanije bi trebalo da budu veoma oprezne i da preduzmu neophodne preventivne mere, kao što su: strogi etički pristup i praksu, transparentnost poslovanja, društvenu odgovornost, partnerstvo sa zaposlenima i njihovo uključivanje, razvijanje dobrog imidža na mreži i prisustvo u medijima, agilnost u brzom i efikasnom reagovanju na bilo koji negativan online sadržaj kako bi se sprečila eskalacija štete, pružanje efektivne podrške korisnicima i preduzimanje pravnih radnji u slučaju nastanka štete. 

Civilna zaštita

Кompanija može da podnese tužbu za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Društvo može zahtevati materijalnu štetu koja se odnosi na stvarne novčane gubitke nastale u poslovanju. Ona se ogleda u izgubljenoj dobiti, izgubljenoj prodaji i drugim finansijskim gubicima koji se mogu pripisati negativnom publicitetu. Ova šteta uključuje stvarno umanjenje imovine ili povećanje obaveza, kao i buduću izgubljenu dobit. Ona u parničnom postupku mora da predloži dokazna sredstva kojim dokazuje uzročno posledičnu vezu između radnji tuženog i nastale štete, a poseban izazov u sudskom postupku je upravo utvrđivanje visine štete.

Nematerijalna šteta se odnosi na neimovinsku štetu koja se ogleda u narušavanju poslovne reputacije, smanjenju vrednosti brenda, poslovnih prilika, saradnje i dr. Ovakve posledice mogu imati značajan uticaj na dugoročni uspeh poslovanja, ali se ne mogu eksplicitno iskazati u novcu. U Srbiji može da se zahteva naknada nematerijalne štete isključivo u skladu sa Zakonom o trgovini, u slučaju nelojalne tržišne konkurencije. Navedeno znači da u slučaju kada se radi o šteti nastaloj radnjom pojedinaca, odnosno kada se ne radi o konkurentskom preduzeću koje preduzima radnju u cilju narušavanja ugleda drugog preduzeća, preovladavanja na tržištu ili sticanja materijalne koristi ili ekstraprofita, nematerijalna šteta se ne može tražiti pred sudom. Sud će posebno ceniti značaj, trajanje i intenzitet štete po ugled, uticaj koji je imala na poslovanje tužioca i svrhu naknade.

Zakon o obligacionim odnosima, s druge strane, propisuje da se nematerijalna šteta može tražiti samo za pretrpljene fizičke i psihičke bolove. Кako kompanije ne mogu da trpe duševne bolove, ne mogu tražiti naknadu nematerijalne štete za štetu ugleda u skladu sa ovim članom. Presudom Apelacionog suda u Beogradu broj Gž3-269/22 istaknuto je da u slučaju klevete nije moguće tražiti naknadu nematerijalne štete ako su mediji objavili štetne informacije po privredno društvo. Međutim, zaštita ugleda pravnih lica pružena je Zakonom o javnom informisanju i medijima, pa se može tužbom zahtevati i zabrana ponovnog objavljivanja informacije, odnosno zapisa, predaja zapisa, njegovo uklanjanje ili uništenje.

Zakon o odgovornosti pravnih lica za krivična dela predvideo je odgovornost kompanija, priznajući sopstvenu "ličnost" i odgovornost odvojenu od njenih zastupnika. ESLJP je priznao mogućnost da se pravnim licima dodeli naknada za nematerijalnu štetu, pri čemu treba voditi računa o reputaciji kompanije (npr. Comingersoll S.A. protiv Portugala), ali je to za sada u domaćem pravu ograničeno samo na nepoštenu tržišnu utakmicu.

Кrivična zaštita

Naš krivični zakon propisuje krivično delo narušavanje poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti koje će postojati kada neko, u nameri da naruši poslovni ugled drugog, iznosi lažne podatke o privrednom društvu ili lažno prikazuje njegovo poslovanje. Gonjenje se može preduzeti samo podnošenjem privatne krivične tužbe. To znači da je teret prikupljanja svih dokaza, pronalaženja počinioca i dokazivanja njegove krivice na kompaniji kao oštećenom.

Potrebno je dokazati dva ključna elementa krivičnog dela. Radnja izvršenja se sastoji u iznošenju lažnih podataka o kompaniji (njenim vlasnicima, zastupnicima, poslovanju, dobavljačima, kvalitetu proizvoda ili usluga), i to se mora odnositi samo na činjenice čije se postojanje može dokazati, a ne na negativne vrednosne sudove (procene, mišljenja i vrednovanja o firmi ili njenom poslovanju). Lažna tvrdnja postoji samo u situaciji kada je potpuno suprotna i suštinski se razlikuje od stvarnih činjenica. Oštećenje poslovnog ugleda može nastati i kao posledica mnogih drugih težih krivičnih dela poput krađe identiteta, odavanja poslovne tajne ili drugog krivičnog dela.

Кoraci koji se preduzimaju u slučaju narušavanja ugleda krivičnim delom ili drugom nedozvoljenom radnjom putem medija: Identifikovanje izvora štete po reputaciju (prvi korak je da se identifikuje osoba odgovorna za negativan sadržaj na mreži, to može biti, na primer, nezadovoljni kupac, bivši zaposleni ili konkurent); Prikupljanje dokaza (potrebno je pribaviti dokaze o narušavanju reputacije, uključujući snimke ekrana negativnog sadržaja, kritike i sve druge relevantne informacije koje dokazuju sredstva, motiv, priliku i štetu); Osigurati potpunu pravnu zaštitu (podneti privatnu krivičnu tužbu ili krivičnu prijavu u slučaju težeg krivičnog dela ili/i podneti građansku tužbu za naknadu štete); Umanjiti štetu (potrebno je preduzeti korake za ublažavanje štete koja je nastala po ugled privrednog društva tako što bi se odgovorilo na negativne kritike ili pozitivnom reklamom uticalo na ponovno uspostavljanje poverenja i dr.).

Ukoliko se krivična dela preduzimaju putem interneta, pravnu zaštitu treba usmeriti i na učinioca i na hosting kompaniju koja je omogućila počiniocu nezakonito ponašanje (nije ga sprečila ili nije otklonila posledice). Iskustvo pokazuje da je najefikasnije kontaktirati hosting kompaniju kako bi se eliminisao izvor štete na poslovnoj reputaciji, te paralelno preduzeti pravne radnje u cilju reparacije (podnošenjem krivičnih prijava i tužbi). Ako hosting kompanija ne reaguje na naš zahtev, moguće je podneti pritužbu registratoru domena ili pokrenuti međunarodnu arbitražu kako bi se povratilo vlasništvo nad domenom.

Zaključak

Savremene tehnologije i brzi protok informacija nameću potrebu da se revidiraju propisi u Srbiji kako bi se ponudila bolja zaštita reputacije kompanija. Trenutni pravni proces može biti dug i skup, i na kraju je nejasno da li privredna društva mogu da nadoknade pretrpljenu štetu, čak i ako se tužba pred sudom pokaže osnovanom.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora.

Autor: Ivan Duzlevski, advokat,  advokatska kancelarija Moravčević, Vojnović i  partneri AOD u saradnji sa Schoenherr

           Tijana Levakov, advokat,  advokatska kancelarija Moravčević, Vojnović i  partneri AOD u saradnji sa Schoenherr