Od trenutka kada je 2004. godine osnovana Agencija za privredne registre (APR), Srbija je napravila značajan iskorak u modernizaciji i digitalizaciji poslovnog okruženja. Zahvaljujući digitalnim rešenjima, danas gotovo svaki privredni subjekt može da obavi ključne administrativne postupke od kuće ili kancelarije, bez čekanja u redovima i bez gomile papira.

Digitalizacija nije samo trend – ona je postala osnovna potreba u savremenom poslovanju, posebno za mala i srednja preduzeća koja žele da efikasno posluju i prate zakonske procedure bez suvišnog birokratskog opterećenja. Elektronska registracija je pritom i važan signal da država nastoji da pojednostavi poslovanje i smanji troškove privredi.

Kako je sve počelo – od papira do eReps portala

Prvi pomaci ka elektronskom podnošenju zahteva dogodili su se 2018. godine, kada je omogućeno da se osnivanje preduzetnika i jednočlanih DOO prijavi u elektronskoj formi. Prava transformacija, međutim, nastupila je sredinom 2023. godine, od tada je podnošenje registracionih prijava za osnivanje društava sa ograničenom odgovornošću (DOO), akcionarskih društava (AD), komanditnih i ortačkih društava moguće isključivo elektronski.

Digitalizacija se proširila i na ostale tipove zahteva – od promena podataka, preko brisanja subjekata, do statusnih promena i rezervacije naziva.

Ovaj iskorak predstavlja ne samo tehničku inovaciju, već i snažnu poruku da je digitalno poslovanje u Srbiji dostiglo zrelost. Danas se sve više zahteva podnosi isključivo elektronski, a eReps portal postao je nezaobilazna platforma za svakog preduzetnika ili menadžera.

Koje sve zahteve možete podneti elektronski

Putem portala APR-a – eReps – danas je moguće podneti gotovo sve registracione zahteve. Neki od njih su u potpunosti digitalizovani, što znači da se ne samo prijava, već i odgovor APR-a, dostavlja u elektronskoj formi. Tu spadaju:

• Osnivanje svih pravnih formi (DOO, AD, KD, OD, zadruge, ogranci…)
• Promene podataka (naziv, sedište, vlasnička struktura, likvidacija, statusne promene)
• Brisanje iz registra
• Promena pravne forme
• Žalbe
• Rezervacija naziva
• Ispravka tehničke greške
• Izdavanje izvoda i rešenja

Istovremeno, deo zahteva je još uvek delimično digitalizovan – podnose se elektronski, ali se odgovor dobija u tradicionalnoj, papirnoj formi. Primeri uključuju: zahteve za potvrde, prepis rešenja, izdavanje kopija dokumenata ili povraćaj pogrešno uplaćenih sredstava.

Šta vam je potrebno – tehnički i pravni preduslovi

Iako ceo postupak na prvi pogled deluje jednostavno, u praksi uspešno podnošenje elektronske prijave putem portala eReps zavisi od ispunjenosti nekoliko važnih tehničkih i pravnih preduslova:

• Registrovan nalog na portalu eUprava ili kod APR-a
• Kvalifikovani elektronski potpis izdat od domaćeg sertifikovanog tela (strani sertifikati nisu priznati)
• Instaliranu aplikaciju NEXU za potpisivanje dokumenata
• Čitač kartica (ako se koristi USB smart kartica)
• Platnu karticu za online plaćanje jer se sve takse plaćaju isključivo elektronski, unutar sistema koji automatski obračunava naknadu

Elektronski potpis koristi se ne samo za potpisivanje same prijave, već i za potpisivanje svih priloženih dokumenata. Pritom, važno je da potpis bude validan u trenutku podnošenja zahteva, a izuzetak je moguć samo ako dokument sadrži kvalifikovani vremenski žig što je u praksi retkost.

Elektronski dokumenti – pravna valjanost i digitalizacija

Prilikom podnošenja elektronske prijave, svi dokumenti moraju biti u PDF formatu i potpisani kvalifikovanim elektronskim potpisom. Postoje dve osnovne kategorije elektronskih dokumenata:

• Izvorno elektronski dokumenti – nastali u digitalnom obliku i direktno potpisani kvalifikovanim potpisom.
• Digitalizovani papirni dokumenti – skenirani originali koji zatim bivaju potpisani elektronskim potpisom.

Prema Zakonu o elektronskom dokumentu i Zakonu o postupku registracije u APR-u digitalizaciju može izvršiti:

• Lice čiji je dokument
• Advokat, ako je ujedno punomoćnik u postupku
• Javni beležnik

U praksi, često se javljaju dileme – na primer, ako je skupština preduzeća donela neki akt, on ne može biti potpisan od strane bilo kog zaposlenog, već isključivo od zakonskog zastupnika, odnosno lica koje je ovlašćeno, ili zaposlenog uz odgovarajuće punomoćje.

Kako zapravo izgleda postupak elektronskog podnošenja prijave?

Sam proces je, u najjednostavnijem obliku, jasan, logičan i izgleda ovako:

• Pristupa se portalu eReps
• Popunjava se odgovarajuća forma (osnivanje, promena, brisanje itd.)
• Prilažu se dokumenti, uz poštovanje svih pravila o digitalnom potpisivanju
• Naknada se plaća elektronski, unutar aplikacije
• Zahtev se elektronski potpisuje i podnosi

Nakon toga, sistem automatski prosleđuje dokumentaciju APR-u – pisarnici, a zatim registratoru, koji odlučuje o zahtevu. O statusu postupka moguće je imati uvid putem samog portala.

Ko sve može biti podnosilac zahteva?

Zahtev uvek mora biti potpisan od strane ovlašćenog lica. Najčešće je to zakonski zastupnik privrednog društva, ali u praksi često se angažuju i punomoćnici, najčešće advokati, koji u ime klijenata obavljaju celokupan proces – od pripreme dokumentacije do podnošenja prijave.

Važno je istaći da nije presudno ko je korisnik naloga putem kojeg se prijava šalje, već da li je dokument validno potpisan od strane ovlašćenog lica ili punomoćnika sa odgovarajućim punomoćjem.

Značaj stručne podrške u elektronskoj registraciji

Iako e-registracija na prvi pogled deluje jednostavno, iza nje stoje precizne pravne i tehničke norme koje zahtevaju pažljivo razumevanje. U praksi, mnogi zahtevi bivaju odbijeni zbog tehničkih propusta, nepravilne digitalizacije dokumenata ili netačnog potpisivanja.

U tom smislu, angažovanje stručnog lica, advokata ili iskusnog pravnika koji je upućen u rad sa APR-om, može biti ključno. Oni ne samo da poznaju aktuelne propise, već i prate sve tehničke i pravne novine koje se stalno menjaju. To znači manju verovatnoću za odbijanje prijave, manju potrebu za ispravkama i brže sprovođenje celog postupka.

Šta nas očekuje u budućnosti

Dalji razvoj digitalizacije poslovanja u Srbiji već se najavljuje – od jeseni se uvodi mogućnost korišćenja elektronskog potpisa putem cloud servisa. Time će se dodatno pojednostaviti proces potpisivanja dokumenata, jer više neće biti neophodno korišćenje smart kartica i čitača.

Advokati kao važan partner u procesu elektronske prijave

Elektronska prijava u APR-u nije samo korak ka digitalnoj budućnosti, ona je danas realnost za sve koji osnivaju firmu ili upravljaju postojećom. Sistem je efikasan, transparentan i dostupan 24 časa dnevno. Ipak, kao i svaki administrativni postupak, zahteva preciznost i poznavanje pravila.

U situacijama kada je neophodna veća sigurnost, ili kada se postupak vodi u ime klijenta, mogućnost da se sve obavi stručno, tačno i pravovremeno može predstavljati razliku između odbijene i uspešno rešene prijave.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Jelena Stojiljković, advokatski pripravnik u Advokatskoj kancelariji T-S Legal

Jubilarne nagrade često su predmet interesovanja zaposlenih, posebno kada se bliži godišnjica rada kod određenog poslodavca. Pitanje koje se često postavlja glasi: „Da li imam pravo na jubilarnu nagradu?“ Odgovor na ovo pitanje zavisi od zakonskih odredbi, internih akata poslodavca i ugovora o radu. U ovom članku razmatramo pravnu prirodu jubilarne nagrade i uslove pod kojima zaposleni može ostvariti ovo pravo.

Prema članu 120. Zakona o radu Republike Srbije, poslodavac može, ali nije dužan, da uvede jubilarne nagrade za svoje zaposlene. Ovo znači da jubilarna nagrada nije zakonski obavezujuća, već predstavlja diskreciono pravo poslodavca. Drugim rečima, Zakon o radu ne nameće obavezu isplate ove vrste nagrade, već ostavlja poslodavcu slobodu da sam odluči da li će je uvesti i pod kojim uslovima.

Kada jubilarna nagrada postaje obaveza?

Jubilarna nagrada postaje obavezujuća za poslodavca samo ukoliko je njeno pravo izričito utvrđeno u jednom od sledećih dokumenata:

• Opštem aktu poslodavca (npr. pravilniku o radu),
• Kolektivnom ugovoru,
• Ugovoru o radu.

Kada je pravo na jubilarnu nagradu definisano u nekom od ovih akata, poslodavac je dužan da ga poštuje i isplati nagradu u skladu s utvrđenim uslovima. U takvim slučajevima, zaposleni koji ispunjava uslove za dobijanje nagrade može je zahtevati, a u slučaju neisplate, može potražiti zaštitu svojih prava pred sudom.

Ukoliko, međutim, interni akti poslodavca ili ugovor o radu ne predviđaju isplatu jubilarne nagrade, zaposleni nema pravnu osnovu da je zahteva. U tom slučaju, isplata zavisi isključivo od dobre volje poslodavca.

Jubilarne godine rada obično obuhvataju 10, 20, 30 ili 40 godina radnog staža kod poslodavaca, uključujući privatni sektor ili državne organe, osim ako interni akti ne određuju drugačije. Ako je pravo utvrđeno, isplata se vrši u roku od 30 dana od sticanja prava na nagradu.

Zaključak

Jubilarna nagrada predstavlja značajan vid priznanja zaposlenima za njihovu dugogodišnju lojalnost i doprinos kompaniji. Međutim, ovo pravo nije automatski zagarantovano Zakonom o radu, već zavisi od odluke poslodavca i regulative utvrđene internim aktima ili ugovorima. Zaposleni bi trebalo da provere svoje ugovore i interne akte, dok poslodavci treba da budu precizni i transparentni u definisanju ovog prava kako bi izbegli nesuglasice.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Nemanja A. Marković, advokat

U cilju podsticanja dobrovoljnog poštovanja poreskih propisa, podsećamo fizička lica koja izdaju nepokretnosti u zakup ili podzakup na njihove poreske obaveze.

Fizička lica koja izdaju nepokretnost drugom fizičkom licu na period duži od 30 dana, dužna su, shodno odredbama Zakona o porezu na dohodak građana, da obračunaju i plate porez na prihode od nepokretnosti, kao i da podnesu poresku prijavu na obrascu PP OPO, a sve u roku od 30 dana od dana primanja zakupnine.

Porez se izračunava tako što se bruto isplaćena zakupnina umanjuje za 25% normiranih troškova, a na taj iznos se potom primenjuje poreska stopa od 20%. Obračunati porez se iskazuje u poreskoj prijavi na obrascu PP OPO, koja se Poreskoj upravi može podneti u elektronskom obliku, preko portala Poreske uprave ePorezi, ili u papiru, preko pisarnica Poreske uprave.

Poreska uprava aktivno razvija usluge namenjene poreskim obveznicima u nastojanju da im olakša dostupnost informacija. U tom smislu, obaveštavamo da bliže informacije o obračunavanju i plaćanju poreza na prihode od nepokretnosti, kao i o načinu podnošenja poreske prijave na obrascu PP OPO, zainteresovani mogu dobiti:

• Putem sajta Poreske uprave, preuzimanjem Korisničkog uputstva za podnošenje poreske prijave o obračunatom porezu samooporezivanjem i pripadajućim doprinosima na zaradu, odnosno drugu vrstu prihoda od strane fizičkog lica kao poreskog obveznika (PP OPO) i poreskog informatora Oporezivanje prihoda fizičkih lica od izdavanja nepokretnosti i pokretnih stvari.
• Pozivanjem Kontakt centra Poreske uprave na telefone 011/69-69-069 i 0700-700-007, svakog radnog dana od 8:00 do 18:00 časova ili putem elektronske pošte popunjavanjem obrasca na sajtu Poreske uprave u delu: Kontakt centar/Postavite pitanje;
• Na šalteru ''Vaš poreznik'' u filijalama Poreske uprave.

Za pitanje promene ličnog imena najčešće vezujemo promenu prezimena posle zaključenja ili razvoda braka, međutim ono se može dogoditi i u drugim, nešto ređim situacijama. Ova tema i sama procedura, iako naizgled jednostavna, često može stvoriti nedoumice, te je cilj ovog teksta da razjasni neke od njih. Za početak, treba imati u vidu značaj ovog prava, a potom i to šta znači izraz „lično ime“.

Zašto je lično ime važno i šta ovaj pojam zapravo znači?

Ustav Republike Srbije[1] u članu 37. koji definiše pravo na pravnu ličnost utvrđuje da su izbor i korišćenje ličnog imena i imena svoje dece slobodni. To konkretno znači da je svako slobodan da izabere i koristi za sebe i svoje potomke ono lično ime koje sam odabere. Dalje, najviši pravni akt naše države proklamuje i prava deteta, pa u tu svrhu u članu 64. definiše da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, da sazna svoje poreklo i očuva svoj identitet. Pored ovih opšth principa, prava i sloboda koja proglašava Ustav, ovu tematiku tretiraju i posebni zakoni, pre svega Porodični zakon[2], ali i Zakon o matičnim knjigama[3], kao i Zakon o opštem upravnom postupku[4]. Porodični zakon proklamuje ovo pravo u članu 13, te utvrđuje da svako ima pravo na lično ime, koje se stiče rođenjem, i koje se može promeniti pod uslovima koje sam Porodični zakon propisuje.

Ovaj zakon dalje u posebnim odredbama definiše pojam ličnog imena, pitanja određivanja i promene ličnog imena, ali i pravo na zaštitu ličnog imena. Prema članu 342. Porodičnog zakona, lično ime sastoji se od imena i prezimena i upisuje se u matičnu knjigu rođenih. Takođe, svako je dužan da se služi svojim ličnim imenom. Prilikom određivanja imena, što je pravo koje Zakon dodeljuje roditeljima (odnosno organu starateljstva u specifičnim slučajevima), mora se voditi računa da to ne bude pogrdno ime, ime kojim se vređa moral ili ime koje je u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine.[5] Što se tiče prezimena, njega takođe određuju roditelji, prema prezimenu jednog ili oba roditelja, pri tome vodeći računa da zajednička deca roditelja ne mogu nositi različita prezimena. Kao i slučaju imena, i u pogledu prezimena, umesto roditelja prezime može određivati i organ starateljstva u specifičnim slučajevima.[6] 

Promena ličnog imena

Porodični zakon tretira u posebnim članovima pitanje promene ličnog imena na taj način što pre svega definiše ko i kada to može učiniti. Naime, svako lice koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje ima pravo da promeni svoje lično ime. Dodatno, dete koje je navršilo 10. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje ima pravo na davanje saglasnosti sa promenom ličnog imena. Ovo praktično znači da se pravo na promenu ličnog imena vrši od strane roditelja, odnosno zakonskog zastupnika, do navršene 15. godine života deteta, s tim što dete starosti između 10 i 15 godina ima pravo da formalno iskaže saglasnost na ovakvu promenu, uvek uzimajući u obzir da je sposobno da rasuđuje, u skladu sa svojim uzrastom. Ipak, postoje specifične situacije u kojima Porodični zakon ograničava ovo definisano pravo. Dakle, pravo na promenu ličnog imena ne može se ostvariti ukoliko je u pitanju lice protiv kojeg je u toku krivični postupak za koje se goni po službenoj dužnosti, lice koje je osuđeno za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti dok kazna nije izvršena, odnosno dok traju pravne posledice osude, lice koje promenom ličnog imena namerava da izbegne neku svoju obavezu, ili lice koje namerava da promeni ime u pogrdno ime, ime kojim se vređa moral ili ime koje je u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine.

Promena prezimena supružnika

Budući da se u svakodnevnom životu ova promena dešava najčešće u vezi sa zaključenjem ili prestankom braka i pravnim posledicama istog, Porodični zakon u posebnom članu 348. definiše upravo situaciju promene prezimena supružnika. Naime, propisuje se da se supružnici prilikom sklapanja braka mogu sporazumeti o tri moguće opcije odabira prezimena. Moguće je, dakle, da svako zadrži svoje prezime, da umesto svog, uzme prezime onog drugog, kao i da svom prezimenu doda prezime drugog supružnika, odnosno prezimenu drugog supružnika doda svoje prezime. Ipak, ukoliko dođe do prestanka braka, supružnik koji je promenio prezime sklapanjem braka može u roku od 60 dana od dana prestanka braka uzeti prezime koje je imao pre sklapanja braka. Ovde je važno podvući to da se istekom roka od 60 dana koji Zakon ističe, ne gubi pravo na promenu prezimena. Ono se može promeniti i kasnije, međutim ovde se naglašava ta mogućnost u ostavljenom roku sa idejom da se to efikasnije uredi što pre po prestanku braka. Dodatno, Porodični zakon predviđa i mogućnost promene prezimena deteta, ali samo u pojedinim situacijama koje se tiču utvrđivanja, odnosno osporavanja materinstva ili očinstva, ili usvojenja i prestanka usvojenja.

Postupak promene

Što se tiče same procedure, nadležna je opštinska uprava na čijoj teritoriji podnosilac zahteva za promenu ličnog imena ima prebivalište, odnosno boravište.[7] Opštinska uprava koja prihvati zahtev za promenu ličnog imena dužna je da o tome obavesti nadležnog matičara radi upisa promene ličnog imena u okviru odgovarajuće matične knjige – matične knjige rođenih i/ili venčanih. Takođe se obaveštava i organ koji vodi evidenciju o prebivalištu građana. U slučaju da dođe do odbijanja podnetog zahteva za promenu ličnog imena, donosi se Rešenje o odbijanju, a podnosilac ima pravo na podnošenje žalbe ministarstvu nadležnom za porodičnu zaštitu. Rok za podnošenje žalbe je 15 dana od dana prijema spornog rešenja.

Budući da se radi o upravnom postupku, uvek je važno imati u vidu opšte principe. Naime, u skladu sa načelom delotvornosti i ekonomičnosti postupka, organ koji postupa je dužan da strankama omogući da uspešno i celovito ostvare i zaštite prava i pravne interese u postupku koji se vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja. U vezi sa navedenim, treba napomenuti da je organ dužan da po službenoj dužnosti, u skladu sa zakonom, vrši uvid u podatke o činjenicama neophodnim za odlučivanje o kojima se vodi službena evidencija, da ih pribavlja i obrađuje, te da od stranke može da zahteva samo one podatke koji su neophodni za njenu identifikaciju i dokumente koji potvrđuju činjenice o kojima se ne vodi službena evidencija.[8] Dodatno, treba imati na umu i to da u postupku koji se pokreće po zahtevu stranke, organ može da vrši uvid, pribavlja i obrađuje lične podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija kada je to neophodno za odlučivanje, osim ako stranka izričito izjavi da će te podatke pribaviti sama. Ako stranka u roku ne podnese lične podatke neophodne za odlučivanje organa, zahtev za pokretanje postupka će se smatrati neurednim.[9]

Imajući u vidu da je reč o podatku koji se upisuje u matične knjige, važno je znati da se prema Zakonu o matičnim knjigama lično ime deteta, roditelja, supružnika i umrlog upisuje na srpskom jeziku, ćiriličkim pismom, a pripadnici nacionalne manjine imaju pravo na upis ličnog imena prema jeziku i pravopisu pripadnika nacionalne manjine, što ne isključuje paralelan upis ličnog imena i na srpskom jeziku, ćiriličkim pismom.[10] Zavisno od toga o kojoj se matičnoj knjizi radi, predmetni zakon taksativno navodi vrstu podataka koja se u nju upisuje.[11]

Uputstvom o vođenju matičnih knjiga i obrascima matičnih knjiga[12] utvrđeno je da se promena ličnog imena, odnosno ili imena ili prezimena upisuje u matičnu knjigu rođenih tako što se u rubriku "Naknadni upisi i zabeleške" upisuje zabeleška: "Rešenjem... (naziv i sedište organa, broj i datum rešenja) promenjeno... (lično ime, ime ili prezime) u... (novo lično ime, ime ili prezime)".[13] Pomenuto Uputstvo posebno definiše i situaciju promene prezimena posle prestanka braka, te u tački 45 definiše da se u toj situaciji u rubriku "Naknadni upisi i zabeleške" upisuje se zabeleška: "Uzeo-la prezime koje je imao-la pre zaključenja braka … (prezime pre zaključenja braka, naziv i sedište organa, broj i datum isprave na osnovu koje se vrši upis)". Osim toga, ovo Uputstvo predviđa i situaciju da supružnik u toku trajanja braka promeni lično ime, odnosno ili ime ili prezime, a takođe i ako supružnici ili jedan od supružnika promeni lično ime, odnosno ili ime ili prezime taj podatak upisuje se u matičnu knjigu venčanih.[14]

Stoga, iz svega navedenog može se zaključiti da je ostvarivanje ovog prava moguće, uz pridržavanje ograničenja koje postavlja domaći pravni poredak. 

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Katarina Grga, pravnik.

Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa.

[1] ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006 i 115/2021)

[2] ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005, 72/2011 - dr. zakon i 6/2015)

[3] ("Sl. glasnik RS", br. 20/2009, 145/2014 i 47/2018)

[4] ("Sl. glasnik RS", br. 18/2016, 95/2018 - autentično tumačenje i 2/2023 - odluka US)

[5]  Porodični zakon ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005, 72/2011 - dr. zakon i 6/2015), član 344

[6]  Porodični zakon ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005, 72/2011 - dr. zakon i 6/2015), član 345

[7]   Porodični zakon ("Sl. glasnik RS", br. 18/2005, 72/2011 - dr. zakon i 6/2015), član 350

[8]  Zakon o opštem upravnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 18/2016, 95/2018 - autentično tumačenje i 2/2023 - odluka US), član 9

[9] Zakon o opštem upravnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 18/2016, 95/2018 - autentično tumačenje i 2/2023 - odluka US), član 103

[10] Zakon o matičnim knjigama ("Sl. glasnik RS", br. 20/2009, 145/2014 i 47/2018), član 17

[11] Videti deo III i deo IV Zakona o matičnim knjigama

[12] ("Sl. glasnik RS", br. 93/2018, 24/2022 i 88/2023)

[13] Videti tačku 29 Uputstva o vođenju matičnih knjiga i obrascima matičnih knjiga ("Sl. glasnik RS", br. 93/2018, 24/2022 i 88/2023)

[14] Videti tačku 60 Uputstva o vođenju matičnih knjiga i obrascima matičnih knjiga ("Sl. glasnik RS", br. 93/2018, 24/2022 i 88/2023)

Samostalno vršenje roditeljskog prava stoji nasuprot zajedničkom vršenju roditeljskog prava i javlja se kao ishod podnete tužbe za vršenje roditeljskog prava. Za razliku od samostalnog vršenja roditeljskog prava, zajedničko vršenje roditeljskog prava može postojati samo ako međusobni odnosi roditelja funkcionišu u tolikoj meri da sporazumno mogu urediti vršenje roditeljskog prava.

kada postoji samostalno vršenje roditeljskog prava?

Samostalno vršenje može postojati u sledećim slučajevima:

• drugi roditelj je nepoznat, ili je umro, ili je potpuno lišen roditeljskog prava odnosno poslovne sposobnosti,
• kada samo jedan roditelj živi sa detetom, a sud još uvek nije doneo odluku o vršenju roditeljskog prava,
• roditelji više ne vode zajednički život, ne postoji sporazum o vršenju roditeljskog prava pa je sud doneo odluku o samostalnom vršenju roditeljskog prava jednom roditelju,
• roditelji više ne vode zajednički život, zaključili su sporazum o vršenju roditeljskog prava koji je sud ocenio da nije u najboljem interesu deteta i nakon toga svojom odlukom odredio samostalno vršenje roditeljskog prava jednom od roditelja,
• roditelji više ne vode zajednički život i zaključili su sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava a sud procenio da je taj sporazum u najboljem interesu deteta i o tome doneo odluku

Sporazum o vršenju roditeljskog prava

Roditelji imaju pravo da zaključe sporazum kojim će predvideti samostalno vršenje roditeljskog prava kojim se poverava zajedničko dete jednom roditelju. Iako roditelji imaju slobodu da svojim sporazumom odrede ko će samostalno vršiti roditeljsko pravo, poslednju reč ipak ima sud koji odlučuje da li je takav sporazum u najboljem interesu deteta.

Mnogi roditelji kojima je određeno da vrše roditeljsko pravo samostalno dolaze u zabludu misleći da time što se koristi termin “samostalno” oni zaista i jesu samostalni. Međutim zakonski propisi dalje definišu obim prava drugog roditelja.

Pravo roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo

Važno je naglasiti da Porodični zakon predviđa da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo. Zakon navodi koja su to pitanja koja bitno utiču na život deteta ali to mogu i da budu druga pitanja bitna za konkretan slučaj.

Pitanjima koja bitno utiču na život deteta smatraju se naročito:

• obrazovanje deteta,
• preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom,
• promena prebivališta deteta i
• raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti

Ovo nabrajanje nije konačno te je ono samo exempli causa i njime sud nije vezan odnosno postoji mogućnost da to budu i druga pitanja koja u konkretnom slučaju utičnu na život deteta. Kao što može da se zaključi, roditelj kom je dato samostalno vršenje roditeljskog prava ipak u određenoj meri mora da vrši svoja prava u saglasnosti sa drugim roditeljem.

Koliko je samostalno roditeljsko pravo zaista samostalno – primeri iz prakse

Ne mali broj predmeta u praksi porodičnih sporova ima isti problem a to je tumačenje gore pomenutih odredbi zakona. Naime, česte su situacije da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo otežava svakodnevni život deci i drugom roditelju koji vrši svoja prava i dužnosti. Roditelj koji brine o deci je najčešće onemogućen da menja adresu prebivališta dece bez saglasnosti drugog roditelja, ima problem u vezi sa obezbeđivanjem državnog zdravstvenog osiguranja ali onemogućen je i prelazak granice pa deca ne mogu ni sa roditeljem ni sa školom da otputuju na ekskurzije jer drugi roditelj ne daje saglasnost.

Ovo su samo neki od primera problema sa kojima se susreću roditelji. Suština je u tome da postoji kolizija između pojedinih zakona koji regulišu pitanja od značaja za ovu temu. Porodični zakon je ovde vrlo jasan- drugi roditelj  koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo da odlučuje o pitanjima bitnim za život deteta. Dakle u skladu sa Porodičnim zakonom za sva ova pitanja potrebna je prethodna saglasnost drugog roditelja. Ta saglasnost mora biti data pisanim putem i overena kod javnog beležnika.

S druge strane, imamo pojedine zakone kao što je Zakon o prebivalištu i boravištu građana koji predviđa da roditelj koji vrši samostalno roditeljsko pravo ima pravo da izvrši prijavu i odjavu adrese stanovanja dece potpuno samostalno. Zatim, Zakon o putnim ispravama predviđa da se maloletnom licu može izdati putna isprava i bez saglasnosti drugog roditelja  ako je zahtev podnet od strane roditelja kome je odlukom  nadležnog organa dodeljeno starateljstvo nad maloletnim licem.  Kada jedan od roditelja ima sudsku presudu kojom je jasno određeno da ima samostalno roditeljsko pravo, pomislio bi da će državni službenici, uvidom u presudu zaključiti da se radi o roditelju koji ima pravo da podnese zahtev i bez drugog roditelja. Mežutim, najčešće državni službenici prilikom postupanja po zahtevima roditelja usko posmatraju odredbe zakona i pre svega se ograničavaju na primenu Porodičnog zakona zahtevajući saglasnost drugog roditelja te odbijaju zahtev roditelja koji vrši samostalno roditeljsko pravo uz obrazloženje da nema priloženu saglasnost drugog roditelja iako ima i presudu kojom je utvrđeno njegovo samostalno roditeljsko pravo. I pored ukazivanja na odredbe drugih zakona koji regulišu ova pitanja drugačije kao i pojedina tumačenja sudova kroz sudsku praksu, većina službenika odbija ovakav zahtev.

Kako rešiti ovo pitanje?

Jedan od načina jeste delimično lišenje roditeljskog prava drugog roditelja i to u delu koji se odnosi na njegovo odlučivanje o pitanjima koji bitno utiču na život deteta. To mogu da budu sva navedena pitanja ali mogu da budu i druga koja nisu taksativno navedena. Lišenje roditeljskog prava je najčešće rešenje posebno u onim slučajevima kada taj roditelj i ne vrši ili nesavesno vrši svoja prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava. Na primer, kada uopšte ne viđa dete, kada ne daje izdržavanje, kod nasilja u porodici itd. Tada je neophodno pokrenuti sudski postupak za delimično lišenje roditeljskog prava koji kao i ostali postupci u porodičnim sporovima spadaju u red hitnih postupaka.

Pored toga, jedan od razloga za pokretanje ovog postupka može da bude i upravo gore navedeno onemogućavanje da drugi roditelj i dete ostvare svoja prava, poput promene mesta prebivališta ili putovanja u inostranstvo. Tada je u postupku potrebno dokazati da jedan roditelj sprečava drugog roditelja da vrši svoja prava i dužnosti kao i da konkretan državni organ odbija da postupi po zahtevu roditelja bez saglasnosti drugog (koji odbija da da saglasnost). Treba imati u vidu da sudska odluka o delimičnom lišenju roditeljskog prava može lišiti roditelja jednog ili više prava ali ne i dužnosti, poput toga da izdržava dete. Ukoliko je porodični spor pokrenut a potrebno je da se reši i pitanje vršenja roditeljskog prava, postoji mogućnost i da se zatraži da se o ovim pitanjima reši pre donošenja sudske odluke kroz zahtev za određivanje privremene mere. Tada je potrebno izneti postupajućem sudu argumente i dokaze koji ukazuju na to da je opravdano urediti ovo pitanje i pre donošenja presude.

Međutim, poseban problem predstavlja što pojedine sudije odbijaju da liše roditeljskog prava drugog roditelja koji odbija da učestvuje u ovim pitanjima, upravo se pozivajući na Zakon o prebivalištu i boravištu građanja i Zakon o putnim ispravama. Smatramo da je u tom smislu neophodno uskladiti pozitivne propise, kako bi se obezbedilo ujednačeno postupanje u praksi.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Ivana Mažar, advokat u AK Anđelković

U sporovima između oštećenih  i osiguravajućih društava neretke su situacije da oštećena strana uz tužbu za naknadu štete kao dokazne priloge dostavlja i Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi umesto policijskog zapisnika, a koji izveštaj sadrži bitne podatke o mestu i vremenu saobraćajne nezgode, njenim učesnicima, oštećenjima. Navedeni izveštaj takođe neretko sadrži i izjavu jednog od vozača o sopstvenim propustima u saobraćajnoj nezgodi, odnosno o sopstvenoj krivici za istu, što će po pravilu biti osiguranik društva za osiguranje. Takva izjava osiguranika osiguravajućeg društva predstavlja conditio sine qua non nastupanja obaveze osiguranja na isplatu tako nastale štete.

Međutim, iako je Evropski izveštaj zakonom propisani obrazac koji sačinjavaju učesnici saobraćajne nezgode kako bi dokumentovali štetu, procenili visinu i opisali njen nastanak, u praksi je sporno da li Evropski izveštaj može da zameni policijski zapisnik, što je bitno naročito kod KASKO osiguranja i da li izjava vozača o sopstvenoj odgovornosti za nezgodu u sadržini izvštaja može da se tretira kao nedvosmisleno priznanje i validan dokaz o građansko pravnoj odgovornosti štetnika.

Ukoliko pođeno od regulative, Evropski izveštaj je regulisan članom 7 st. 1 tačka 83 Zakona o bezbednosti saobraćaja i determinisan kao obrazac koji popunjavaju učesnici u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je nastala manja materijalna šteta, a koji je učesnik u saobraćajnoj nezgodi dužan da popuni kada ovlašćeno lice ne vrši uviđaj u situaciji kada je opet nastala manja šteta. Već iz navedenog proizlazi nedoumica oko toga šta se smatra manjom štetom, za šta ne postoji jedinstveni stav, budući da se prema stanovištu prakse pod manjom štetom podrazumeva ona koja je u rasponu između 500,00 EUR do 1.000,00 EUR, dok policijski organi kada sačinjavaju zapisnik često tretiraju manje štete do 200.000,00 RSD, što nedvosmisleno i navode na zapisniku. Nejedinstven stav u pogledu procene manje štete, a priori svakako otežava ocenu vozača – učesnika u saobraćajnoj nezgodi da donesu odluku da li će sami sačiniti navedeni obrazac, ili će pozvati policiju da izađe na lice mesta, izvrši uviđaj u zapisnički konstatuje zatečeno stanje.

Sa druge strane, policijski zapisnik nije formalni obrazac, već predstavlja javnu ispravu koja je sačinjena od strane javnih organa kao nosilaca javno pravnih funkcijama u granicama njihovih ovlašćenja za koju važi pretpostavka tačnosti i koji na taj način jemče za ono što je zapicnički konstatovano. U tom smislu strogo posmatrano Evropski izveštaj kao obrazac ne bi mogao da ima karakter javne isprave, te prema tome ni najjači stepen dokazne snage koju Zakon o parničnom postupku priznaje takvim ispravama, kako je to određeno u čl. 238. Međutim, kazano ne znači da je Evropski izveštaj beznačajan, odnosno isti se mora ceniti kao dokaz u prilog nastanka nezgode i drugih relevantnih okolnosti u vezi sa nastankom i procenom tako nastale štete, a koji sud procenjuje zasebno, ali i u vezi sa ostalim dokazima i čini njegovu pravnu evaluaciju na šta je ovlašćen članom 8 Zakona o parničnom postupku.

Uprkos navedenom, uočeno je postupanje osiguravajućih društava kod KASKO osiguranja u vidu odbijanja isplate naknade iz osiguranja u slučaju da je sačinjen Evropski izveštaj, a da nije pozivana policija da izađe na lice mesta i sačini zapisnik, što podrazumeva suprotno postupanje, odnosno nepriznavanje dokaznog karaktera o postojanju i visini štete takvom izveštaju. Navedeno postupanje osiguravajućih društava može se posmatrati sa stanovišta koje podrazumeva da se priroda KASKO osiguranja sa većim premijskim stepenom odnosi na rizike od većih šteta, a koje se najčešće jednače sa totalnom štetom do koje dolazi usled krađe vozila ili njegovog potpunog oštećenja delovanjem nekon najčešće spoljnjeg uzroka, koji neretko poprima karakter više sile. Tada je nerentabilno popravljati vozilo, odnosno troškovi popravke samog vozila bi bili veći od njegove vrednosti u momentu realizacije rizika i nastanka štete, sve uzimajući u obzir stepen amortizacije vozila. U takvim situacijama, osiguravajuća društva moraju da imaju pouzdan dokaz o realizaciji osiguranog slučaja, a ujedno i ostvarenju rizika od čega zavisi i njhova obaveza na isplatu naknade iz osigruanja. Prema njihovoj praksi za takve „velike“ štete Evropski izveštaj kao obrazac ne dokumentuje štetu na način kao što se to čini validnom javnom ispravom u pogledu policijskog zapisnika, propisno sačinjenog u granicama ovlašćenja organa koji ga je sačinio.

Problematika pravnog karaktera Evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi dalje se odnosi i na tretiranje izjave jednog od učesnika saobraćajne nezgode o sopstvenim propustima, odnosno o njegovoj odgovornosti za istu. Drugim rečima, da li navode jednog od učesnika saobraćajne nezgode o sopstvenom propustu možemo tretirati kao priznanje krivice i da li je isto validan dokaz o njegovoj građansko pravnoj odgovornosti?

Na postavljeno pitanje nije jednostavno odgovoriti, budući da ne postoji jednodušno postupanje judikature, a sa druge strane, upitno je da li se izjava jednog od učesnika u saobraćajnoj nezgodi može tretirati kao nedvosmislena izjava o priznanju krivice, posebno kod činjenice da se krivična i građansko pravna odgovornost utvrđuju u zakonom sprovedenom postupku od strane suda koji donosi konačnu odluku o krivici, odnosno o tome da li je bilo protivnpravnog postupanja ili ne. Ovo naravno nije moguće bez dokaznog postupka koji neretko uključuje ne samo iskaze učesnika u saobraćajnoj nezgodi, već i izjave svedoka, ali i veštačenja od strane veštaka odgovarajuće specijalnosti. Pa tako, u parničnom postupku, u kome se utvrđuje građansko pravna odgovornost i postojanje protivpravnosti u radnjama štetnika, neretko se predlaže saobraćajno – tehničko veštačenje na okolnost ponašanja učesnika u saobraćajnoj nezgodi, njhovih propusta, kao i eventualnog doprinosa istoj. Na taj način sud može da svestrano raspravi predmetnu stvar i ocenom sveukupnih dokaza donese konačnu odluku o odgovornosti za štetu, njenom postojanju i visini.

Uzimajući u obzir gore navedeno, nije jednostavno opredeliti pravni karakter Evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi u pogledu tretiranja onoga što je u njemu sadržano, što svakako predstavlja značajan posao sudske prakse u daljim postupanjima prvostepenih i drugostepenih organa. Bogata praksa iznetim slučajevima koji su česti pred sudovima, dalje bi trebalo da vodi kristalisanju stava o pravnoj prirodi takvog izveštaja i onoga što on dokumentuje, a što bi mogla da bude tema narednih radova.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: dr Vladislava Milić, sudija Trećeg osnovnog suda u Beogradu.

Statusne promene predstavljaju značajan korak u poslovanju društava sa ograničenom odgovornošću (u daljem tekstu: “DOO” ili “društvo”), omogućavajući reorganizaciju strukture društva. Prema Zakonu o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021, u daljem tekstu “ZPD”), društvo sa ograničenom odgovornošću može učestvovati u različitim oblicima statusnih promena, a koje obuhvataju: pripajanje, spajanje, podelu i izdvajanje. U ovom tekstu fokus će biti na statusnim promenama u kojima učestvuje samo jedno DOO, a što je jedino moguće u slučaju podele uz osnivanje i izdvajanja uz osnivanje.

Iako ove promene mogu imati specifične karakteristike, zajedničko im je što u oba slučaja dolazi do osnivanja jednog, ili više novih društava, i to po pravilima koja važe za osnivanje konkretne pravne forme. Pored osnivanja novog društva, zajednička specifičnost ovih statusnih promena je i donošenje plana podele kao, možemo reći, glavnog akta koji je neophodan u cilju realizacije statusne promene, a o čemu će više reči biti u nastavku ovog teksta.

Podela uz osnivanje – specifičnosti i opšte karakteristike

Statusna promena nastala podelom društva pre svega podrazumeva da se imovina društva prenosioca uvek deli na dva ili više društava. Ukoliko bi se celokupna imovina prenosila samo na jedno društvo, onda ne bismo govorili o podeli, već o spajanju, ili pripajanju.

Kada je reč o samom načinu podele u kojoj učestvuje jedno DOO, ona se vrši tako što društvo deli svoju imovinu i prenosi je na dva ili više novoosnovanih društava (podela uz osnivanje).[1]

Ono što razlikuje podelu od izdvajanja jeste što kod podele uvek dolazi do prestanka postojanja društva prenosioca. Dakle, nakon realizovane statusne promene podele, društvo prenosilac prestaje da postoji i briše se iz registra privrednih subjekata, i to bez vođenja postupka likvidacije.

Kao posledica statusne promene javlja se i promena članova i to na način što članovi društva prenosioca postaju članovi društava sticalaca. Što se tiče samog načina promene članstva, “zakon ne predviđa nikakve smetnje da se i članovi “podele” tako da jedni članovi postanu članovi jednog društva, a drugi članovi postanu članovi drugog društva. Međutim, to ne bi moglo da se desi na osnovu odluke skupštine društva koja bi se donela odgovarajućom većinom, već isključivo uz saglasnost svih članova društva prenosioca.”[2] Razlog ovakvog rešenja leži u tome što se članu društva ne može uskratiti neko pravo, u ovom slučaju da bude član nekog od društava sticalaca, bez njegove saglasnosti, pa je samim tim i logično rešenje da je potrebna saglasnost svih članova u pogledu njihovog “deljenja” između društava sticalaca.

Izdvajanje uz osnivanje – specifičnosti i opšte karakteristike

U odnosu na podelu, kod statusne promene izdvajanja se ne prenose celokupna imovina i obaveze na društvo sticaoca, već samo deo, a sve iz razloga što društvo prenosilac nastavlja da postoji. Konkretno kod izdvajanja uz osnivanje, deo imovine jednog DOO koje učestvuje u statusnoj promeni se prenosi na jedno ili više društava koja će biti osnovana.[3]

I kod ove statusne promene dolazi do promene članova, odnosno članovi društva prenosioca postaju članovi društva sticaoca, ali istovremeno ostaju i članovi društva prenosioca. Možemo reći da u slučaju izdvajanja uz osnivanje, članovi društva prenosioca po okončanju statusne promene mogu steći dvostruko, pa i višestruko članstvo, u zavisnosti od broja društava koja se osnivaju. Kao i kod podele, i ovde bi samo neki članovi prenosioca mogli da postanu članovi društva sticaoca, o čemu bi odluku o tome donosili svih članovi društva prenosioca.

Ono što je karakteristično za ovu statusnu promenu i razlikuje je od podele, pored toga što se prenosi samo deo imovine i prenosilac nastavlja da postoji, jeste i to što se kod ove statusne promene može osnovati samo jedno novo društvo na koje se prenosi deo imovine prenosioca, dok se u slučaju podele uvek moraju osnovati najmanje dva nova društva, s obzirom da se imovina društva deli, a isto prestaje da postoji.

Akti i dokumenti potrebni za sprovođenje statusne promene

Kada su u pitanju statusne promene u kojima učestvuje samo jedno DOO, kao što je slučaj kod podele ili izdvajanja uz osnivanje, donosi se plan podele. S druge strane, ukoliko je u statusnu promenu uključeno više postojećih društava (dva ili više), kao što je slučaj na primer kod pripajanja i spajanja, tada se zaključuje ugovor o statusnoj promeni.

Ono što je zajedničko planu podele i ugovoru o statusnoj promeni je sadržina i prilozi koji prate oba dokumenta. Dakle, oba dokumenta imaju istu sadržinu i priloge, a što je detaljno propisano članom 491. ZPD-a. Takođe, oba dokumenta moraju biti sastavljena u pisanoj formi i overena u skladu sa zakonom kojim se uređuje overa potpisa.

Kada je reč o sadržini, bitno je istaći da kod društva koje prestaje statusnom promenom, kao što je slučaj kod podele, planom podele se mora odrediti datum od kog prestaju poslovne aktivnosti[4], što znači da od tog trenutka društvo koje se gasi ne može više obavljati svoju poslovnu delatnost, a što podrazumeva i nemogućnost ispunjavanja obaveza koje su prethodno preuzete. Međutim, to ipak ne sprečava dužnike društva koje prestaje statusnom promenom da izvršavaju svoje obaveze prema društvu, jer se može desiti da isti nisu obavešteni o sprovođenju statusne promene. Datum prestanka poslovnih aktivnosti je bitan i za društvo sticaoca, jer se sa tim datumom pravi presek u pogledu imovine, odnosno prava i obaveza koje prelaze na njega.

Takođe bitan element sadržine plana podele je i određivanje datuma od koga se promene u imovini društva prenosioca smatraju promenama u imovini društva sticaoca. Naime, sve dok društvo prenosilac postoji, ono će imati nekakav promet imovinskih dobara, npr. plaćaće račune za uobičajene komunalne usluge, primaće uplate na račun kako je već pomenuto, zbog čega je teško sačiniti finansijske izveštaje, jer se stanje konstantno menja dok društvo postoji.[5] Zato je bitno odrediti trenutak od kojeg će se promene u imovini društva prenosioca knjigovodstveno prikazivati kao promene u imovini društva sticaoca[6], iako društvo prenosilac i dalje postoji.

Pored obavezne sadržine propisane članom 491. ZPD-a, plan podele mora imati i svoje priloge koji su taksativno navedeni u istom članu, i to:

• predlog odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta koji se donosi za društvo koje nastavlja da postoji, što bi važilo upravo kod izdvajanja uz osnivanje, imajući u vidu da društvo prenosilac nastavlja obavljanje poslovanja;
• predlog osnivačkog akta društva koje se osniva statusnom promenom, odnosno društva sticaoca;
• deobni bilans, prilog značajan sa ekonomsko-finansijskog, ali i sa računovodstvenog aspketa, s obzirom da se u istom navode sva dugovanja i potraživanja društva prenosioca sa naznačenjem potraživanja i dugovanja, odnosno imovine koja prelazi na sticaoca;
• spisak članova društva prenosioca iz kojeg se vidi “raspodela” članova, odnosno ko od članova postaje član kojeg društva sticaoca sa navođenjem obima udela svakog od njih u društvu sticaocu;
• spisak zaposlenih je prilog koji se sastavlja ukoliko postoje zaposleni koji “prelaze” kod sticaoca na rad, odnosno koji prestaju da rade kod prenosioca i nastavljaju kod sticaoca.

Olakšavajuća okolnost je što ZPD predviđa mogućnost da finansijski izveštaji koji prate statusne promene, izveštaj revizora o izvršenoj reviziji statusne promene, kao i izveštaj o statusnoj promeni koji podnosi direktor, odnosno odbor direktora ili izvršni odbor (kod dvodomnog upravljanja), nisu potrebni ukoliko se svi članovi društva saglase da se ti dokumenti ne pripremaju.[7] Ovo predstavlja značajno administrativno olakšanje i ubrzava proces sprovođenja statusnih promena.

Specifičnost u pogledu plana podele je što isti usvaja direktor, odnosno odbor direktora, ili nadzorni odbor kod dvodomnog upravljanja.[8] Profesor Zlatko Stefanović u svom Komentaru zakona o privrednim društvima konstatuje da se ovakvim zakonskim rešenjem „sugeriše da se podela prava i obaveza ne tiče članova društva, što ne izgleda kao primereno rešenje. Podela prava i obaveza može uticati na društvo tako da jedno od njih postane prezaduženo i ode u stečaj, dok drugo nastavi sa obavljanjem delatnosti. Svakako, to se tiče članova društva i trebalo bi da oni o tome odlučuju, međutim, ovde je propisano to što je propisano i treba očekivati primenu u skladu sa tim.“[9]

Na kraju, akt ključan za sprovođenje statusne promene je odluka o statusnoj promeni[10] kojom se usvajaju svi gore navedeni dokumenti, odnosno plan podele sa svim prilozima, izmene osnivačkog akta društva koje nastavlja da postoji, odnosno osnivački akt društva koje se osniva.[11] Bitno je naglasiti da se odlukom o statusnoj promeni donosi i odluka o povećanju, odnosno odluka o smanjenju osnovnog kapitala[12] u slučaju statusne promene izdvajanja uz osnivanje, imajući u vidu da izdvajanjem i prenosom dela osnovnog kapitala na društvo koje se osniva, dolazi do smanjenja kapitala kod društva prenosioca. Za razliku od plana podele, odluku o statusnoj promeni donosi skupština društva i to dvotrećinskom većinom od ukupnog broja glasova svih članova društva.[13]

Obaveštavanje o statusnoj promeni

Kada društvo odluči da sprovede statusnu promenu važno je da povodom iste obezbedi publicitet, a sve iz razloga što “statusne promene utiču na članove društva, ali i na poverioce. Razume se da statusna promena zadire u prava i interese članova i zbog toga postoji potreba da o tome budu obavešteni. Osim za članove, statusne promene imaju značaj i za treća lica, naročito za poverioce društva. Statusna promena nekada povećava, a nekada smanjuje verovatnoću naplate potraživanja. Zbog toga ZPD priznaje i neka specijalna prava poveriocima povodom statusne promene. Da bi članovi i druga lica mogli da se korise pravima koja imaju potrebno je da o statusnoj promeni budu obavešteni.”[14]

ZPD propisuje obavezu objave nacrta plana podele na internet stranici društva, ukoliko ista postoji, kao i obavezu dostavljanja nacrta plana podele registru privrednih subjekata, putem Agencije za privredne registre (u daljem tekstu: “APR”) radi objavljivanja na internet stranici tog registra najkasnije 60 dana pre dana održavanja sednice skupštine na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni,[15] dok je pravno dejstvo takve objave zakonska pretpostavka da su i poverioci društva na taj način obavešteni o statusnoj promeni.[16] Pored objave na internet stranicama društva i APR-a, potrebno je da društvo uz nacrt plana podele objavi i obaveštenje o vremenu i mestu gde se može izvršiti uvid u akte i dokumente u vezi sa statusnom promenom.[17]

Ukoliko postoji poverilac koji je poznat društvu i ima potraživanje prema društvu koje iznosi najmanje 2.000.000 dinara u protivvrednosti bilo koje valute po srednjem kursu NBS na dan objave nacrta plana podele, društvo ima obavezu da takvom poveriocu uputi i pisano obaveštenje o sprovođenju statusne promene.[18] Ovakvo obaveštenje upućuje direktor najkasnije 30 dana pre dana održavanja sednice društva na kojoj se donosi odluka o statusnoj promeni i o ispunjenju takve obaveze sastavlja pisanu izjavu.[19]

Zaštita poverilaca

Prethodno u tekstu je pomenuto da je obaveštavanje poverilaca značajno kako bi poverioci mogli da ostvaruju svoja prava, s obzirom da statusna promena može ugroziti namirenje njihovih potrživanja. Zato ZPD posebno propisuje zaštitu poverilaca na način što svakom poveriocu koji smatra da je njegovo potraživanje ugroženo daje pravo da od društva koje je njegov dužnik zahteva dobijanje odgovarajuće zaštite u vidu obezbeđenja potraživanja, na neki od načina propisanih zakonom.[20] Ono što je specifično u ovom članu je rok za podnošenje takvog zahteva i rok u kojem je potrebno da je predmetno potraživanje nastalo. Naime, zahtev za obezbeđenje, odnosno zaštitu potraživanja se može podneti u roku od 30 dana od dana registracije nacrta plana podele i njegovih priloga u registru privrednih subjekata, odnosno objave na internet stranici APR-a, a što se odnosi samo na potraživanja koja su nastala pre registracije statusne promene.[21] S obzirom da se registracija statusne promene ne može sprovesti pre isteka 60 dana od dana objave nacrta plana podele (to je vreme koje mora proći do donošenja odluke o statusnoj promeni kojom se usvaja plan podele, nakon čega sledi registracija statusne promene), prema ovakvoj zakonskoj odredbi se u pogledu potraživanja koja nastanu po isteku 30 dana od dana objave nacrta plana podele, pa do registracije statusne promene, ne može tražiti obezbeđenje. S tim u vezi se izvodi zaključak da određeni poverioci mogu ostati bez zaštite. 

Takođe je bitno napomenuti da poverioci čija potraživanja spadaju u prvi ili drugi isplatni red u smislu zakona kojim se uređuje stečaj i poverilac čije je potraživanje već obezbeđeno, nemaju pravo da zahtevaju zaštitu.[22]

Registracija statusne promene i pravne posledice registracije

Celokupan postupak statusnih promena koje su predmet ovog teksta sprovodi se, odnosno registruje pred APR-om, i to u dva koraka[23]:

Objava nacrta plana podele – Nacrt sa svim prilozima i obaveštenjem o vremenu i mestu gde se može izvršiti uvid u dokumenta i akta društva se dostavlja registru najmanje 60 dana pre donošenja konačne odluke o statusnoj promeni.

Registracija statusne promene – Nakon usvajanja plana podele odlukom o statusnoj promeni, podnosi se registraciona prijava za sprovođenje promene zajedno sa potrebnom dokumentacijom (plan podele, odluke skupštine, izmene osnivačkog akta, izveštaji, izjava o isplati nesaglasnih članova, dokazi o uplati naknada, itd).

U drugom koraku kod registracije statusne promene izdvajanja uz osnivanje bitno je naglasiti da se dostavlja izmenjeni osnivački akt društva prenosioca, odluka o smanjenju osnovnog kapitala društva prenosioca kao i osnivački akt društva sticaoca koje se osniva statusnom promenom, a što se sve usvaja odlukom o statusnoj promeni. U slučaju podele uz osnivanje, dostavlja se registraciona prijava brisanja društva prenosioca, s obzirom da ono prestaje da postoji po osnovu statusne promene, dakle bez sprovođenja postupka likvidacije. Kako u oba slučaja dolazi do osnivanja novog društva, podnosi se i jedinstvena registraciona prijava osnivanja društva sticaoca koje nastaje usled statusne promene (za svakog sticaoca zasebna prijava, ako ih ima više).[24]

Kada je reč o posledicama statusne promene, iste nastupaju po realizaciji drugog koraka, odnosno u momentu registracije statusne promene. Posledice uključuju prenos imovine, prava i obaveza sa društva prenosioca na novoosnovana društva, odnosno društva sticaoce[25], s tim što u slučaju statusne promene podele, prava i obaveze prelaze u celosti na sticaoce, dok se u slučaju izdvajanja prava i obaveze delom prenose na sticaoca. Iz navedenog proizlazi da u slučaju podele uz osnivanje, sticaoci postaju pravni sledbenici one imovinske celine koja je na njih preneta, što dalje znači da odgovaraju samo za one obaveze koje su na njih prenete, do vrednosti imovine koja je na njih preneta. Što se tiče društva prenosioca, isto prestaje da postoji, te više ne može odgovarati za svoje prethodno preuzete obaveze.

Kada je reč o statusnoj promeni izdvajanje uz osnivanje, tu je situacija nešto drugačija. Naime, sticaoci takođe postaju pravni sledbenici u pogledu imovinske celine koja je na njih preneta, međutim, kako ovde prenosilac ne prestaje da postoji, ostaje odgovoran za svoje dotadašnje obaveze koje nisu prenete na sticaoce. U pogledu ove situacije, zakon ide korak dalje, pa propisuje solidarnu odgovornost društva sticaoca upravo u pogledu obaveza prenosioca koje nisu prenete na njega, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine prenosioca koja mu je preneta i obaveza prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno.[26] U prilog navedene solidarne odgovornosti je i odredba člana 452. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da pravno lice na koje pređe imovinska celina drugog lica, odgovara solidarno sa tim licem, ali samo za one obaveze koje su vezane za tu imovinsku celinu, i samo do vrednosti njene aktive.[27] Ovde možemo primetiti da ZOO ograničava solidarnu odgovornost samo na obaveze koje se vezuju za prenetu imovinu i do vrednosti njene aktive, dok iz odredbe 505, stav 1, tačka 2. ZPD-a možemo zaključiti da lex specialis ovu odgovornost proširuje na sve obaveze prenosioca, ali takođe limitirano, do visine neto vrednosti imovine koja je preneta na sticaoca.

Imajući u vidu prethodno objašnjenu ograničenu odgovornost sticaoca za obaveze prenosioca koji nastavlja sa obavljanjem poslovne aktivnosti, Profesor Zlatko Stefanović u svom Komentaru zakona o privrednim društvima konstatuje da “to može ugroziti poverioce društva, jer postoji mogućnost da na društvo sticaoca pređe više obaveza od prava, te da ono usled toga odmah postane prezaduženo, što ga može dovesti i u stečaj. Na taj način se društvo sticalac “žrtvuje” da bi opstalo društvo prenosilac. Izuzetno, može biti i drugačije, ali samo u odnosu na poverioce sa kojima je drugačije ugovoreno. Sudska praksa je, ipak, delom proširila odgovornost u odnosu na ono što ZPD predviđa. Proširenje se odnosi na simulovanu statusnu promenu kod koje je došlo do podele imovine. Pravi cilj je onemogućavanje poverilaca da se naplate, a sredstvo kojim se to postiže je simulovani ugovor o podeli.[28] [29] Iz navedene sudske prakse možemo zaključiti da je društvo prenosilac simuliralo podelu, a kako bi izbeglo primenu solidarne odgovornosti propisane članom 505, stav 1, tačka 2. koja se primenjuje u slučaju statusne promene gde društvo prenosilac ne prestaje da postoji, te je sud zauzeo stav da bi takvu statusnu promenu trebalo tretirati kao simulovanu i na društva koja su takvom promenom nastala primeniti solidarnu odgovornost za obaveze. S tim u vezi, izvodi se zaključak da sudska praksa proširuje primenu odredbe člana 505, stav 1, tačka 2.  ZPD-a u situaciji kada društvo prenosilac prestaje da postoji, ali samo ukoliko je do toga došlo u cilju izigravanja poverilaca. Poverioci bi mogli izbeći ovakve zloupotrebe, i možemo reći, propuste u zakonskoj regulativi koja predviđa solidarnu odgovornost samo u situacijama kada prenosilac nastavlja da postoji, a na način što bi poverioci na vreme obezbedili svoja potraživanja. U svakom slučaju, pozitivna strana je što je sudska praksa zauzela stanovište o proširenju ove odgovornosti u slučaju statusnih promena kod kojih društvo prenosilac prestaje da postoji.

Dalje pravne posledice uključuju i da svi članovi društva prenosioca postaju članovi novih društava, u skladu sa raspodelom iz plana podele, a što je detaljnije pojašnjeno prethodno u tekstu. Ukoliko dolazi do smanjenja osnovnog kapitala (kod izdvajanja uz osnivanje), to bi moralo biti regulisano odlukom skupštine i izmenama osnivačkog akta i registrovano kod APR-a. Takođe, pravne posledice postoje i u pogledu prava trećih lica u obliku tereta na udelima, kao što su npr. založna prava, koja se prenose na udele koje imalac opterećenog udela stiče u društvu sticaocu, s tim što je ove terete potrebno registrovati na odgovarajući način, u zavisnosti o kakvom je teretu reč, jer se u suprotnom može desiti da taj teret ne proizvede pravno dejstvo prema trećem savesnom licu.[30] Pored navedenih, postoje i druge posledice propisane zakonom, kao na primer one koje se tiču zaposlenih koji prelaze i nastavljaju da rade kod društva prenosioca, zatim posledice u slučaju gašenja društva prenosioca i druge posledice u skladu sa zakonom.[31]

Pravne posledice prelaska zaposlenih na rad kod društva sticaoca mogu biti posebno osetljive i dalekosežne ukoliko dođe da povrede prava zaposlenih, što se u praksi često dešava. Ovo je direktno povezano sa posledicama koje se odnose na prenos imovine, odnosno prava i obaveza sa prenosioca na sticaoca, kao i solidarnu odgovornost sticaoca za obaveze prenosioca, o čemu je prethodno bilo reči. Naime, u slučaju prelaska zaposlenih kod novog poslodavca (društva sticaoca), često ostaju neizmirene obaveze prethodnog poslodavca (društva prenosioca) prema zaposlenom, pa se javlja pitanje ko od poslodavaca je dužan da ovakve obaveze namiri. Brojna sudska praksa je, primenom relevantnih odredaba ZPD-a, ali i odredaba Zakona o radu kojima je regulisana zaštita prava zaposlenih kod promene poslodavca, što se odnosi i na reorganizaciju poslodavca putem statusnih promena[32], utvrdila postojanje solidarne odgovornosti poslodavaca u pogledu obaveza prema zaposlenima koje su nastale pre statusne promene, te da se na strani pasivno legitimisanih mogu naći oba poslodavca.[33]  

Zaključak

Statusne promene, poput podele uz osnivanje i izdvajanja uz osnivanje, predstavljaju specifičan pravni proces u kojem učestvuje jedno društvo sa ograničenom odgovornošću. Ključna karakteristika ovih promena je da rezultiraju osnivanjem novih društava – kod podele uz osnivanje najmanje dva nova društva, dok se kod izdvajanja uz osnivanje može osnovati i samo jedno novo društvo, pri čemu društvo prenosilac nastavlja da postoji, za razliku od podele gde prestaje da postoji.

Ove promene zahtevaju pažljivo planiranje, sprovođenje pravno uređenih procedura i donošenje ključnih akata poput plana podele. Takođe, posebna pažnja posvećena je pravima članova društva prenosioca, koja se jasno definišu u planu podele i zahtevaju saglasnost svih članova u pogledu njihovog statusa u novonastalim društvima. Uprkos složenosti procesa, zakon obezbeđuje zaštitu prava poverilaca, omogućavajući im da zatraže obezbeđenje svojih potraživanja ukoliko smatraju da statusna promena može ugroziti njihovu naplatu, što je posebno važno zbog propisane solidarne odgovornosti društva sticaoca samo u situacijama kada društvo prenosilac nastavlja da postoji.

Transparentnost i pravovremeno obaveštavanje svih zainteresovanih strana, uključujući članove društva i poverioce, su od suštinskog značaja kako bi se osigurala zakonitost i sigurnost celokupnog postupka. Osnivanje novih društava putem ovih statusnih promena doprinosi fleksibilnosti i reorganizaciji poslovanja, omogućavajući društvima efikasniju strukturu i prilagodljivost tržišnim zahtevima.

Iako ove promene donose dodatne administrativne zahteve, pravilno sprovedene statusne promene omogućavaju društvima ne samo da se reorganizuju već i da stvore osnovu za dalji rast i razvoj kroz osnivanje novih pravnih subjekata, što povećava njihovu konkurentnost i sposobnost prilagođavanja dinamičnom poslovnom okruženju.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Jelena Blagojević Lukić, advokat u Advokatskoj kancelariji Milić

[1] Zakon o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021) (u daljem tekstu:“ZPD”), čl. 488, st. 1, tačka 1

[2] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, 971.

[3] ZPD, čl. 489, st. 1, tačka 1

[4] ZPD, čl. 491, st. 2, tačka 5

[5] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, Prof. dr Zlatko Stefanović, 978.

[6] ZPD, čl. 491, st. 2, tačka 6

[7] Ibid, čl. 490, st. 4, 5 i 6

[8] Ibid, čl. 492, st. 1

[9] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, Prof. dr Zlatko Stefanović, 979.

[10] ZPD, čl. 490, st. 1, tačka 5

[11] Ibid, čl. 498, st. 1, tačka 1 i st. 4, tačka 1 i 2

[12] Ibid, čl. 498, st. 4, tačka 3

[13] Ibid, čl. 211, st. 2 tačka 2

[14] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, Prof. dr Zlatko Stefanović, 983.

[15] ZPD, čl. 495, st. 1

[16] Ibid, čl. 495, st. 5

[17] Ibid, čl. 495, st. 2

[18] Ibid, čl. 497, st. 1

[19] Ibid, čl. 497, st. 1 i 2

[20] Ibid, čl. 509, st. 1 i 2

[21] Ibid, čl. 509, st. 1

[22] Ibid, čl. 510, st. 2

[23] https://www.apr.gov.rs/registri/privredna-drustva/uputstva/promene-.2031.html#30 (pristup: 19.11.2024. godine)

[24] Ibid.

[25] ZPD, čl. 505, st. 1, tačka 1

[26] Ibid, čl. 505, st. 1, tačka 2

[27] Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020), čl. 452

[28] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, Prof. dr Zlatko Stefanović, 1002.

[29]„Ukoliko u toku postupka sud ne utvrdi odgovornost drugotuženog po osnovu imovine preuzete kod prvotuženog, a sve shodno iznetom, potrebno je da sud, imajući u vidu visinu prenetih sredstava prvotuženog kao osnivački ulog drugotuženog, ceni da li se radi o simulovanoj podeli pravnog lica na dva nova lica (a ne o čistom osnivanju novog pravnog lica), što bi značilo da su oba pravna lica nastala navedenom podelom sledbenici svog pravnog prethodnika, a time i solidarno odgovorni za njegove obaveze.“ (Rešenje Višeg trgovinskog suda, Pž. 11105/2005 (1) od 16.1.2006. godine, Sudska praksa trgovinskih sudova – Bilten, broj 1/2006, str. 70)“

[30] Prof. dr Zlatko Stefanović, Komentar zakona o privrednim društvima, Četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Prema stanju zakonodavstva od 1. juna 2022. godine, Prof. dr Zlatko Stefanović, 1003.

[31] ZPD, čl. 505

[32] Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje), čl. 147-151

[33] Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 440/2018 od 9.2.2018. godine;

Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu, Gž1 440/2018 od 9.2.2018. godine - Bilten sudske prakse Apelacionog suda u Kragujevcu br. 1/2019;

Presuda Apelacionog suda u Nišu, Gž1 3442/2016(2) od 15.11.2016. godine;

Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev2 2419/2018(1) od 29.5.2019. godine.

Klauzula zabrane konkurencije je pravni insitut kojim se zaposlenom ograničava sloboda rada i sloboda preduzetništva. Navedeni institut proizilazi iz legitimnog interesa poslodavca da od zaposlenog zahteva lojalnost,  kako bi u uslovima tržišne utakmice mogao da opstane na tržištu. Propisivanjem klauzule zabrane konkurencije, zakonodavac je nastojao da zaštiti slobodu preduzetništva i načelo poštene konkurencije na tržištu, kao institute zajemčene Ustavom Republike Srbije.

S druge strane, imajući u vidu okolnost da predstavlja ograničenje slobode rada, kao  osnovnog ličnog prava zajamčenog Ustavom, zakonodavac dopušta restriktivno ugovaranje zabrane konkurencije, u određenom vremenskom periodu i na određenom prostoru. Pritom, zakonodavac vodi računa da zaposleni koji je ograničen navedenom zabranom  ne bude lišen mogućnosti da radi i zarađuje, odnosno da za vreme za koje ne može da obavlja određene poslove, bude obezbeđen adekvatnom naknadom od strane poslodavca.

Da bi klauzula zabrane konkurencije proizvodila pravno dejstvo, ista mora da ispunjava određene uslove, i to da: 1) omogući zaposlenom da radi, 2)  bude ograničena u vremenu i prostoru, 3) zaštiti legitimne interese poslodavca, 4) poštuje kriterijum proporcionalnosti, odnosno srazmernosti svrsi ugovora o radu i 5) obezbedi novčanu naknadu u korist zaposlenog u slučaju trajanja iste po prestanku radnog odnosa.

Zabrana konkurencije je institut fakultativne prirode, s obzirom na to da može ali ne mora biti ustanovljen u konkretnom slučaju. Da li će se ugovoriti klauzula zabrane konkurencije zavisi od volje poslodavca i zaposlenog.

Zakonom o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) pitanje zabrane konkurencije je regulisano u dva člana.

U članu 161. stav 1. navedenog zakona je propisano da poslodavac može, u ugovoru o radu, pri zasnivanju radnog odnosa ili u toku njegovog trajanja, sa  zaposlenim ugovoriti klauzulu zabrane konkurencije kojom su utvrđeni poslovi koje zaposleni ne može da radi u svoje ime i za svoj račun, kao i u ime i za račun drugog pravnog ili fizičkog lica, bez saglasnosti poslodavca kod koga je u radnom odnosu. Dakle, klauzula zabrane konkurencije može se predvideti isključivo ugovorom o radu, prilikom zasnivanja radnog odnosa, ali i kasnije, aneksom ugovora o radu, dok se ista ne može predvideti opštim aktom.

Zatim, u članu 161. stav 2. Zakona o radu je propisano da zabrana konkurencije može da se predvidi samo ako postoje uslovi da zaposleni radom kod poslodavca stekne nova, posebno važna tehnološka znanja, širok krug poslovnih partnera ili da dođe do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni. U pitanju su alternativno postavljeni uslovi, što znači da je dovoljno prisustvo  bilo kog od navedenih uslova da bi se klauzula konkurencije mogla ugovoriti.

Iz zakonskih odredbi proizilazi da klauzulu zabrane konkurencije nije potrebno ugovarati sa svakim zaposlenim kod poslodavca, već se potreba za ugovaranjem iste utvrđuje u svakom konkretnom slučaju.

Moglo bi se zaključiti da suština ugovaranja klauzule zabrane konkurencije proizilazi iz okolnosti da bi zaposleni zasnivanjem radnog odnosa kod konkurentskog poslodavca mogao da prouzrokuje štetu po prethodnog poslodavca i smanji njegovu konkurentnost na tržištu. Zaposleni bi, pritom, konkurisao poslodavcu na tržištu koristeći se znanjima, veštinama i poverljivim podacima do kojih  je došao jer su mu povereni određeni poslovi od strane poslodavca, a koje je ovaj stekao na osnovu svog poslovanja, razvijanjem određenih veština, metoda rada i tehnoloških znanja, odnosno jer je poslodavac uložio značajne resurse u razvoj zaposlenog.

Iako Zakonom o radu nije izričito propisano, potrebno je ugovorom o radu precizirati poslove koje zaposleni ne može da obavlja bez saglasnosti poslodavca, te paušalno navođenje istih ne bi proizvodilo pravno dejstvo. To ne moraju biti svi poslovi ili isključivo poslovi radnog mesta za čije je obavljanje zaposleni zasnovao radni odnos kod poslodavca, već to mogu biti i drugi poslovi koji se kod istog obavljaju. Ukoliko bi ugovorom o radu bilo predviđeno da zaposleni ne može da zasnuje radni odnos kog drugog poslodavca, takva odredba ugovora ne bi imala karakter klauzule zabrane konkurencije pa samim tim ne bi proizvodila pravno dejstvo.

Shodno članu 161. stav 3. Zakona o radu, neophodno je, opštim aktom ili ugovorom o radu, utvrditi teritorijalno važenje zabrane konkurencije, u zavisnosti od vrste posla na koji se zabrana odnosi. Zabrana konkurencije se može odnositi samo na područje na kome postoje realne mogućnosti da zaposleni konkuriše ranijem poslodavcu što će zavisiti od vrste i prirode posla na koju se zabrana odnosi, kao i poslovnih interesa i aktivnosti poslodavca. Teritorijalno ograničenje  može obuhvatati teritoriju određenog grada, autnomne jedinice, države, međutim, može se proširiti i na veću teritoriju, odnosno na nekoliko država. Ne postoje smetnje da se zabrana konkurencije odnosi i na  ceo svet,  polazeći od tehnološkog napretka koji  omogućava  poslodavcu  poslovanje širom sveta, kao i mogućnosti migracije radne snage.

Što se tiče vremenskog važenja, zabrana konkurencije se može ugovoriti ne samo za vreme trajanja radnog odnosa. Naime, poslodavac i zaposleni, shodno članu 162. stav 1. Zakona o radu, mogu da ugovore uslove zabrane konkurencije i po prestanku radnog odnosa, u roku koji ne može biti duži od dve godine po prestanku istog. U tom slučaju govorimo o o produženoj zabrani konkurencije.

Ukoliko zaposleni prekrši ugovorenu zabranu konkurencije, poslodavac ima pravo da od zaposlenog zahteva naknadu štete, bez obzira da li je navedena okolnost nastupila u toku radnog odnosa ili u periodu produžene zabrane konkurencije. U ovim slučajevima, poslodavac mora dokazati da je šteta nastala, kao i njenu visinu. Ukoliko zaposleni odbije da poslodavcu naknadi štetu, odluku o istoj će doneti nadležni sud.

Zakonodavac nije predvideo da kršenje klauzule zabrane konkurencije od strane zaposlenog, u toku trajanja radnog odnosa, povlači sa sobom disciplinsku odgovornost. Međutim, postupanje zaposlenog protivno ugovorenoj klauzuli zabrane konkurencije bi se moglo predvideti kao povreda radne obaveze opštim aktom (kolektivnim ugovorom kod poslodavca ili pravilnikom o radu) ili ugovorom o radu.      

Produžena zabrana konkurencije proizvodiće pravno dejstvo, shodno članu 162. stav 3. Zakona o radu, isključivo u slučaju da se poslodavac, ugovorom o radu, obavezao da će zaposlenom, po prestanku radnog odnosa, isplatiti novčanu naknadu u ugovorenoj visini. Dakle, klauzula zabrane konkurencije ne proizvodi dejstvo ako naknada nije ugovorena ili ako je ista ugovorena ali poslodavac nije isplatio zaposlenom ugovorenu naknadu.

Naš zakonodavac nije propisao minimalan iznos naknade koju je poslodavac dužan da isplati zaposlenom u slučaju ugovorene zabrane konkurencije po prestanku radnog odnosa. Međutim, visina iste bi trebala biti pravična imajući u vidu  obim zabrane. Naime, naknada bi trebalo da bude ugovorena u iznosu koji zaposlenom treba da nadomesti zaradu u periodu u kome ne sme da obavlja poslove od kojih bi inače ostvarivao prihode. U protivnom, dovodi se u pitanje pravno dejstvo klauzule.

Međutim, zabrana konkurencije nije apsolutna. Poslodavac može dati saglasnost, u pisanoj formi, da se zabranjeni poslovi mogu obavljati, odnosno poslodavac može osloboditi zaposlenog poštovanja zabrane konkurencije čime ugovorena zabrana konkurencije ostaje bez dejstva. Imajući u vidu činjenicu da je klauzula zabrane konkurencije sastavni deo ugovora o radu koji se zaključuje u pisanoj formi i saglasnost poslodavca da se zabranjeni poslovi mogu obavljati mora imati pisanu formu. Zabrana konkurencije sa produženim dejstvom nastaje sa danom prestanka radnog odnosa, tako da poslodavac može i u samom rešenju o prestanku radnog odnosa osloboditi zaposlenog poštovanja zabrane konkurencije, u kom slučaju isti ne ostvaruje pravo na isplatu naknade u ugovorenoj visini.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Ivan Krneta, advokat

Pravo stranog fizičkog lica kao člana društva na sticanje prava svojine na nepokretnostima nakon brisanja društva u postupku prinudne likvidacije

Zakon o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021) u članu 548. pod naslovom "posledice brisanja društva iz registra u slučaju prinudne likvidacije", u stavu 1. predviđa da imovina brisanog društva postaje imovina članova društva u srazmeri sa njihovim udelima u kapitalu društva, a u slučaju ortačkog društva koje nema kapital raspodeljuje se na jednake delove između ortaka, dok u stavu 2. istog člana predviđa da članovi društva svoje odnose u pogledu imovine iz stava 1. ovog člana uređuju ugovorom, pri čemu svaki član društva može tražiti da nadležni sud u vanparničnom postupku izvrši podelu te imovine.

Primenom citirane odredbe člana 548. stav 1. Zakona o privrednim društvima, nakon brisanja privrednog društva usled prinudne likvidacije, dolazi do zakonske sukcesije, odnosno prelaska prava i obaveza na predlagača ili predlagače, kao člana/članove društva, sa udelom u pravu svojine srazmerno udelu u društvu. Navedena norma jasno propisuje da će svi članovi društva (ili jedini član sa 100% udela) preuzeti imovinu brisanog društva srazmerno vrednosti udela koji su imali u društvu. Dakle, nakon okončanja postupka prinudne likvidacije i brisanja privrednog društva iz Registra privrednih subjekata, preostala imovina društva se raspodeljuje na osnovu samog zakona, pri čemu, za razliku od postupka dobrovoljne likvidacije, ne postoji obaveza sačinjavanja odluke o raspodeli likvidacionog ostatka. Podatak o članu i vrednosti udela koji je član imao u društvu u trenutku brisanja društva iz registra je javno dostupan na internet strani Registra privrednih subjekata, a Agencija za privredne registre izdaje izvode o ovim podacima. Iz napred navedene odredbe Zakon o privrednim društvima, proizilazi da sprovođenjem postupka prinudne likvidacije društva koje ima jednog člana, dodatna dokumentacija za promenu vlasništva nad imovinom brisanog društva, osim dokaza o identitetu člana brisanog društva, nije potrebna.

Napred navedeno znači da jedini član društva postaje vlasnik nepokretnosti po samom zakonu, prvo kao vanknjižni vlasnik, bez obzira na upisane podatke u katastru nepokretnosti, jer nadležna lokalna poreska administracija, donošenjem rešenja o porezu na imovinu zadužuje članove likvidiranog društva kao vlasnike, čak kada oni u nadležnom katastru nepokrenosti još uvek nisu upisani kao vlasnici.

Saglasno navedenim zakonskim odredbama i odluci koju je zauzeo Privredni apelacioni sud Pvž 551/2021 od 13.1.2022. godine, za postupak upisa prava svojine na nepokretnotima brisanog društva u postupku prinudne likvidaije, nije potrebna odluka suda, makar i deklaratornog karaktera, kako bi se predlagač u pravnom prometu identifikovao kao sticalac imovine, odnosno potraživanja društva iz presude, jer se iz javnog registra na pouzdan način može utvrditi da je društvo brisano iz registra zbog prinudne likvidacije i ukoliko je predlagač jedini član društva sa 100% udela, to je dovoljno da se predlagač identifikuje kao vlasnik imovine društva, a što mu daje pravo da se upiše u katastar nepokretnosti kao vlasnik u 1/1 udela.

Citirana odredba člana 548. stav 2. Zakona o privrednim društvima koja predviđa mogućnost podele imovine u vanparničnom postupku, može se primeniti u slučaju prinudne likvidacije dvočlanog ili višečlanog društva, dok kod jednočlanog društva koje je brisano u postupku prinudne likvidacije nema potrebe za pokretanjem, vanparničnog postupka i donošenjem bilo kakve sudske odluke, jer nema pravne neizvesnosti u pogledu vlasništva nad imovinom brisanog privrednog društva. Takođe, nije potrebno ni postavljanje likvidacionog upravnika obrisanom društvu radi donošenja odluke o raspodeli likvidacionog ostatka da se umesto brisanog privrednog društva u katastar nepokretnosti upiše njegov osnivač.

Оdredbа člana 3. tačka 2) Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova ("Sl. glasnik RS", br. 41/2018, 95/2018, 31/2019 i 15/2020 - dalje: Zakon), propisuje da se postupak upisa u katastar pokreće i vodi po službenoj dužnosti, a po dostavi isprave od strane obveznika dostave koji je doneo, odnosno sastavio, potvrdio ili overio ispravu koja je pravni osnov za upis u katastar, kao i ako je propisano da se upis u katastar vrši po sili zakona. Dalje, u tački 6) istog člana Zakona, predviđa se da Republički geodetski zavod, odlučujući o upisu u katastar proverava da li su ispunjeni uslovi za upis propisani ovim zakonom i drugim propisima.

Okolnost da je jedan od članova obrisanog društva strano fizičko lice (ili pravno lice) nije smetnja da taj član stekne udeo u svojini (susvojini) na nepokretnostima koje su pripadale likvidiranom društvu. Strano fizičko (i pravno) lice smatra se stranim ulagačem u smislu odredbi Zakona o ulaganjima ("Sl. glasnik RS", br. 89/2015 i 95/2018). Prema članu 7. stav 1. tog zakona, ulagač koji je strano pravno ili fizičko lice u pogledu svog ulaganja u svemu uživa jednak položaj i ima ista prava i obaveze kao i domaći ulagači, ako ovim ili drugim zakonom nije drugačije uređeno.

Odredbom člana 1 stav 4 Zakona o poljoprivrednom zemljištu ("Sl. glasnik RS", br. 62/2006, 65/2008-dr. zakon, 41/2009, 112/2015,80/2017 i 95/2018-dr. zakon)  propisano je da vlasnik poljoprivrednog zemljišta ne može biti strano fizičko, odnosno pravno lice, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju između Evropskih zajednica i njihovih država članica, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane ("Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 83/08 i 12/14 - u daljem tekstu: Sporazum), ali ovo je bez uticaja na drugačije rešenje u ovoj pravnoj stvari iz razloga što je potrebno imati u vidu citirane odredbe Zakona o privrednim društvima i ostale zakone kojima se regulišu imovinsko pravni odnosi i kojim se ne dira u u primenu drugih propisa o zaštiti prava svojine i drugih prava stečenih u skladu sa zakonom, osim ukoliko su u suprotnosti sa njim.

Naime, Članom 82b Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (Sl. list SFRJ br. 6/80 i 36/90, Sl. list SRJ br. 29/96 i Sl. glasnik RS br. 115/2005)  propisano je da strana fizička lica mogu, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije nasleđivanjem pod istim uslovima kao i domaći državljani. Za sticanje svojine nasleđivanjem, nije neophodno postojanje ugovornog reciprociteta, već je dovoljan i faktički reciprocitet po ovom pitanju.

Pravo da članu društva (ulagaču) pripadne imovina likvidiranog društva je pravo koje proističe iz ulaganja, a ne iz nekog komercijalnog ugovora ili drugog pravnog posla. Ni u tom, ni u nekom drugom zakonu nije predviđeno da strano lice koje je član likvidiranog privrednog društva nema pravo da stekne imovinu društva nakon njegove likvidacije. Iz toga proizlazi da i strano pravno i/ili fizičko lice postaje vlasnik imovine privrednog društva koje je prestalo u postupku prinudne likvidacije po samom zakonu, i ima pravo da se upiše kao vlasnik (suvlasnik) nepokretnosti koje su pripadale likvidiranom privrednom društvu. Prema tome, imovina brisanog društva postaje imovina člana/članova društva, te je potrebno stanje u katastru upodobiti stvarnom stanju i upisati nove vlasnike – člana/članove privrednog društva koje je brisano u postupku prinudne likvidacije na nepokretnostima koje su pripadale tom društvu. Činjenice koje su bitne za uknjižbu prava svojine dokazuju se izvodom iz APR. Potrebno je od APR pribaviti izvod/potvrdu u skladu sa članom 36. Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre ("Sl. glasnik RS", br. 99/2011, 83/2014, 31/2019 i 105/2021). Iz izvoda/potvrde treba biti vidljivo da je određeno društvo prestalo da postoji u postupku prinudne likvidacije, određenog dana, i da su mu članovi bili određeni subjekti, kao i obim njihovih udela u tom društvu (procentualno), osim ako je reč o ortačkom društvu. To je isprava koja za službu za katastar nepokretnosti dokazuje da su se stekli uslovi predviđeni zakonom za prenos prava svojine i da je do prenosa svojine došlo po samom zakonu.

Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.

Autor: Marijana Kovačević, advokat

Uzajamnost u pogledu sticanja prava svojine na nepokretnostima

Pravo stranih lica (fizičkih i pravnih) da stiču pravo svojine na nepokretnostima na teritoriji Republike Srbije, pravnim poslovima inter vivos (ugovor o kupoprodaji, ugovor o poklonu, ugovor o doživotnom izdržavanju i sl.) i pravnim poslovima mortis causa (nasleđivanjem) regulisano je Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa (Sl. list SFRJ br. 6/80 i 36/90, Sl. list SRJ br. 29/96 i Sl. glasnik RS br. 115/2005).

Sticanje pravnim poslovima među živima (inter vivos)

Članom 82a Zakona propisano je da strana fizička i pravna lica koja obavljaju delatnost u našoj zemlji mogu pod uslovima uzajamnosti sticati pravo svojine na nepokretnostima koje su im neophodne za obavljanje te delatnosti (stav 1), a strano fizičko lice koje ne obavlja delatnost u Republici Srbiji može pod uslovima uzajamnosti sticati pravo svojine na stanu i stambenoj zgradi kao i drugi državljani Republike Srbije (stav 2).

Takođe, u skladu sa članom 82a stav 2 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, fizičko lice koje ne obavlja delatnost u Republici Srbiji ne može sticati svojinu ni na drugim vrstama zemljišta, osim ukoliko je u pitanju zemljište na kome se nalazi stan ili stambena zgrada na kojoj stiču pravo svojine, odnosno zemljište koje služi za redovnu upotrebu stana ili stambene zgrade.

Napominjemo da izuzetak postoji kada je u pitanju poljoprivredno zemljište jer je članom 1. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Sl. glsnik RS“, br. 62/2006, 65/2008 – dr. zakon i 41/2009, 112/2015 i 80/2017) izričito propisano da strano fizičko, odnosno pravno lice ne može biti vlasnik poljoprivrednog zemljišta osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju između Evropskih zajednica i njihovih država članica, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane ("Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori", br. 83/08 i 12/14 - u daljem tekstu: Sporazum). Članom 2 istog zakona definisano je da se pod poljoprivrednim zemljištem podrazumeva zemljište koje se koristi za poljoprivrednu proizvodnju (njive, vrtovi, voćnjaci, vinogradi, livade, pašnjaci, ribnjaci, trstici i močvare) i zemljište koje se može privesti nameni za poljoprivrednu proizvodnju. 

Sud ili drugi organ pred kojim se postavi pitanje uzajamnosti (npr. služba za katastar nepokretnosti), ukoliko već nema saznanja o tome, potrebno objašnjenje o uzajamnosti treba da zatraži od ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa, u konkretnom slučaju Ministarstva pravde. Objašnjenje o uzajamnosti može zatražiti i svako drugo zainteresovano lice.

Pitanje vrste uzajamnosti koja je potrebna za sticanje nepokretnosti nije regulisano navedenim Zakonom, te se polazi od stava da za ovo sticanje nije nužno postojanje ugovorne (diplomatske) uzajamnosti sa odnosnom stranom državom, već je dovoljno da zakonodavstvo te države dozvoljava mogućnost sticanja nepokretnosti za strana lica pod uslovima koji nisu bitno teži od uslova koje propisuje domaći Zakon, kao i da se u praksi dozvoljava državljanima Republike Srbije da stiču nepokretnosti na teritoriji odnosne države (faktički reciprocitet).

Republika Srbija ima uspostavljenu ugovornu uzajamnost u pogledu sticanja prava svojine na nepokretnostima putem pravnih poslova inter vivos od strane fizičkih lica samo sa malim brojem država, i to po osnovu ugovora o trgovini i plovidbi, zaključenih još u prvoj polovini dvadesetog veka. U nekim od njih je uzajamnost izričito ugovorena, a sa nekima od njih uzajamnost postoji primenom klauzule najpovlašćenije nacije. To su sledeće države Velika Britanija, Sjedinjene Američke Države, Kraljevina Holandija i Japan.

U pogledu ostalih država sa kojima uzajamnost nije ugovorena, Ministarstvo pravde je, na osnovu zakonskih propisa odnosnih država kojima je regulisana ova materija, odnosno razmenom nota, utvrdilo postojanje uzajamnosti sa mnogim državama.

 

Argentina, Australija, Austrija, Bahrein, Belize, Belgija, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Brazil, Britanska Devičanska Ostrva, Bugarska, Velika Britanija, Severna Irska, Grčka, Danska, Dominikanska Republika, Egipat, Izrael, Iran, Irska, Italija, Andora, Jermenija, Južnoafrička Republika, Jordan, Kazahstan, Kanada, Kina, Kipar, Libanska Republika, Letononija, Litvanija, Lihtenštajn, Luksemburg, Mađarska, Malta, Maroko, Sjedinjene Meksičke Države, Moldavija, Nemačka, Novi Zeland, Norveška, Panama, Peru, Poljska, Portugalija, Ruska Federacija, Rumunija, Sjedinjene Američke Države, Singapur, Sirijska Arapska Republika, Slovačka, Slovenija, Turska, Uzbekistan, Ukrajina, Finska, Francuska, Holandija, Hrvatska, Crna Gora, Češka Republika, Švajcarska Konfederacija, Švedska, Španija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Azerbejdžan, El Salvador, Katar, Kuba, Senegal, Jemen, Gruzija, Kolumbija, Koreja, Šri Lanka, Albanija, Zambija, Alžir, Venecuela, Kirgiska Republika, Pakistan, Saudijska Arabija, Unija Komora i Urugvaj.

U pogledu država koje nisu navedene, postupak utvrđivanja uzajamnosti je u toku, te je u tom slučaju potrebno obratiti se zahtevom ovom ministarstvu radi dobijanja objašnjenja.

Sticanje svojine na nepokretnostima mortis causa

Članom 82b Zakona propisano je da strana fizička lica mogu, pod uslovima uzajamnosti, sticati pravo svojine na nepokretnostima koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije nasleđivanjem pod istim uslovima kao i domaći državljani.

Sticanje nepokretnosti je sa jednim brojem zemalja uređeno bilateralnim ugovorima o pravnoj pomoći koji sadrže klauzulu nacionalnog tretmana, odnosno predviđaju da državljani jedne strane ugovornice mogu nasleđivati imovinu na teritoriji druge strane ugovornice pod istim uslovima i u istom obimu kao i domaći državljani. Na ovaj način je obezbeđena ugovorna (diplomatska) uzajamnost. Ovakvo rešenje je sadržano u ugovorima o pravnoj pomoći, ugovorima o trgovini i plovidbi, odnosno faktički sa sledećim državama:

 

Austrija, Belorusija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Velika Britanija, Severna Irska, Japan, Mađarska, Mongolija, Poljska, Ruska Federacija, Rumunija, Ukrajina, SAD, Slovačka, Crna Gora, Holandija, Albanija, Izrael, Hrvatska, Kanada, Češka Republika, Slovenija, Severna Makedonija.

Međutim, za sticanje svojine nasleđivanjem, nije neophodno postojanje ugovornog reciprociteta, već je dovoljan i faktički reciprocitet po ovom pitanju.

Štaviše, u odnosu na zemlje sa kojima ne postoji ugovorna uzajamnost u pogledu sticanja prava svojine na nepokretnostima nasleđivanjem, već dugi niz godina u praksi se polazi od stava da reciprocitet nije potrebno utvrđivati u odnosu na svaku pojedinu državu, već poći od pretpostavke da svaka država priznaje pravo nasleđivanja nepokretnosti našim državljanima do dokaza o suprotnom, što znači da strani državljani mogu nasleđivati nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije na osnovu pretpostavljene faktičke uzajamnosti, s tim što zainteresovane strane mogu dokazivati suprotno.